Sa merakom je sjeo na ohabanu sećiju, škripavu pri sjedu, ofucanim platnom obloženu. Spužve otanjele od vremena i dasaka od hrastovog sjemena…Pa zapalio jedan cigar Drine. Potom su došle Ajša i nana. Eto tako, nedugo poslije toga svi su zajedno sehurili i zapostili.
Budio se dan omamljenom maglom, već u fazi rastanka od krovova kuća, ostavljajući lijeno bjeljužavi trag… Živa bjelina se udaljavala i nestajala tamo negdje daleko iza brda. Tihim korakom Ajša je prošla pored spužve, na kojoj je bila sklupčana u skušljanom jorganu mala Sara. Smaknuvši hitro paravan, otvorila je prozor ne bi li što više ušlo svježeg jutarnjeg zraka. Pa se vratila do Sare i tiho prozborila: „ Hajde sine, Saro, moraš u školu. Nana nam se molila, na prvom namazu, dok je otac u medjuvremenu otišao raditi. Očešljane kose s pokojom „leptir“ šnalom na glavi i Sara se zaputila u školu. Snaha, Ajša, se uhvatila posla u kući.
Sirotinja ko sirotinja i Bogu teška. Otac se vidjet nije dao po čitav dan. Odi ovom, odi onom. Uhvati nešto para, ali i to što zaradi kaže sitno nešto. Nekad se vrati potpuno prazan. Nana stara mnogo, napunila haman osamdeset ljeta, dobra žena baš kako u mladost tako u starost. Od sve unučadi Sara joj se krunom krunila. Ne može insan ništa ni reći kad su drugi posjećivali nanu jednom godišnje,a Sara joj na očima svaki dan. Ajša, ko svaka snaha, sluša, poštuje. Jadnica ostala mlada bez matere, pa se udala rano. De šta ćeš, tako je to bilo prije. Znam samo da iz nje vrije dobrota, a savila se od rada, ruke ko u kakvog čoj`ka. Žao mi je pravo. I eto, ramazan otanjio. Sjedi nana jedan dan na sećiji, sve pogleda vani, po navici kroz otvorena vanjska vrata. Čuje neko pucketanje kamenčića, kad ono trči Sara preko dvorišta, sva rumena, pa ne zna ni ona sama što je toliko pohitila kući, biće da je od dragosti i veli nani: „Nano, evo ti ove pare, dala Hajrija. Kaže neke vitre. “ Kad će ti nana na to : „Živa i zdrava bila, otklanjat će nana, pa će joj Bog dobro dati. Fala joj. “ Potom sjede Sara kod nane i tako poče , po običaju, ispitivati nanu sve što joj je nepoznato i nejasno. A kako su obje bile vesele, imale su razlog da podijele zajedno trenutke sreće, kako bi nana često znala reći: „Hajde da koju proenglendišemo.”
Takva je nana bila, imala strpljenja za sve. Sve su je žene voljele, obilazile, pomagale. Prođe bome ramazan, pa i Bajram, sve se fino završilo, ispostilo, proveselilo. Kad nastupi u kući neka tuga. Nana se razboljela. Kažu starost. Ma kako god bilo, žao ti nekako. Sam ne vjeruješ. Sve sebi govoriš izvući će se, ali ni nade da se nadaš, samo se tješiš. Takav je čovjek. Najveća se tuga osjetila na Sari, sve plače a miluje joj ruke, svjesno dijete svega. Na to sve, kad nešto hoće po sirotinji. Sikirali su se otac i Ajša kako će sve obaviti ako se desi ono najgore. Svaki dan eto naroda, puna kuća. Kad Bog daje smrt ne gleda je li to siromah ili bogataš, tako je nana govorila. Vala baš tako i bude. Ode nana, sa svojih osamdeset godina. Ostadoše sami otac, Ajša i Sara. Otac i Ajša trgli rješavati obaveze , sami nisu znali kako će. Kako moraju, govorio je otac. Našlo se nešto i pomoći od rodbine. Prođe i to, ali ne osta nana živa. Ne dođe nana kući, ne stade opet na postekiju… Kući došla žalost… I opet čovjek ne vjeruje, a kad stvarno shvati to je da crkneš. Uhvati te neki jad i čemer, pa ni plakati ne možeš. Samo grcaš a unutra srce plače. E potom se onda sjetiš svih dogodovština pa te još više uhvati tuga. Jako velika. Sve bude i prodje, ali kad se otme srcu blisko, kad se ukrade od života bude teško. Eh… onda se kaješ što je nisi još koji put poljubio, što se nisi više s njom zezao, što nisi od nje šta naučio. Ali… nažalost, neće nadoknaditi sadašnjošt tu prošlost. Pa, stiže opet ramazan, a u kući ništa isto nije, Boga mi sve neka praznina u koji god čošak pogledaš, sve podsjeća na nju. A tebi dođe da plačeš, pa se oči zarose i tako gledaš dok ne shvatiš da stvarno plačeš. Ti plačeš…”
