Kad se kaže genocid, u Srbiji, a i regionu, pomisli se na Srebrenicu. To važi i za one koji genocid negiraju.
Kad se kaže genocid, u Srbiji, a i regionu, pomisli se na Srebrenicu. I to važi i za one koji genocid negiraju i za one koji priznaju da je izvršen tog jula 1995.
Međutim, kad se vidi predlog zakona koji jednim članom treba da osujeti i sankcioniše poricanje genocida o kome je u Skupštini Srbije u momentu nastajanja ovih redova predviđena, a pomalo i započeta rasprava, reklo bi se da on – ne misli na Srebrenicu.
I to ne zato što se odnosi na poricanje „genocida uopšte“ i „kao takvog“, nego zato što zaobilazi osnov po kome masovno ubijanje u Srebrenici može da se dovede u vezu sa pomenutom najtežom kvalifikacijom takvog zločina.
Uz sve rečeno, apsurd je hteo da dobar deo srpske veoma segmentirane javnosti (poput „četničke gibanice“ sa bezuslovno 15 kora) glasnije čuje protivljenje iz Srpske radikalne stranke usvajanju ovog predloga, nego o njemu samom. I to pre nego što se razabralo šta on tačno sadrži. Potpredsednik SRS Nemanja Šarović je, naime, to cementirao onom često ponavljanom floskulom da će radikali obarati taj zakon koji treba da pokaže „da smo mi (Srbi) genocidan narod“.
A gdje je sud u Hagu?
A ovo se događalo tokom žestokih rijaliti-svađa u Skupštini na dan tolerancije i povodom rasprave o zlostavljanju žena što je sve bilo začinjeno repovima antievropskog skandala sa neuvažavanjem predstavnika EU u Srbiji Majkla Devenporta. Ova okolnost takođe nije nevažana i zbog podizanja antievropskih tenzija, ali i zbog banalne činjenice da je u tom trenutku i „poricanje genocida“ tematizovano u parlamentu a da još mnogi u Srbiji nisu ni znali da nije reč ni o kakvom posebnom predlogu zakona.
Naime, ova, van svake sumnje i po svim najavama buduća „tačka razdora“ jeste samo deo veoma obimnog Predloga izmena i dopuna Krivičnog zakonika i to tek kao samo jedan član kojim se menja član 387. tog Zakonika.
U celini on glasi ovako: „U članu 387. posle stava 4. dodaje se novi stav 5. koji glasi: Ko javno odobrava, negira postojanje ili značajno umanjuje težinu genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina učinjenih protiv grupe lica ili člana grupe koja je određena na osnovu rase, boje kože, vere, porekla, državne, nacionalne ili etničke pripadnosti, na način koji može dovesti do nasilja ili izazivanja mržnje prema takvoj grupi lica ili članu te grupe, ukoliko su ta krivična dela utvrđena pravosnažnom presudom suda u Srbiji ili Međunarodnog krivičnog suda, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.“
Da li je jasno, onda zašto kažemo – svi pomisle na Srebrenicu, a nje tamo nema?
Zato što se u ovom tekstu Predloga nigde ne pominje haški sud koji jedini svojim presudama dovodi u vezu genocid i Srebrenicu. A to znaju samo oni koji znaju da u ovom članu pomenuti međunarodni sud sa velikim početnim M, nije taj haški, već onaj drugi posle decenija natezanja proradio 2002. I, još, taj sud iz čijeg je članstva, baš kad se pominjao i u srpskom parlamentu, Vladimir Putin odlučio da Rusija izađe, genocidom se nije bavio, osim u Kongu, podsećaju stručnjaci.
Uzgred, ali nije nevažno, kad je baš tako neko u holu Skupštine pitao novu mladu ministarku pravosuđa Nelu Kuburović, „zašto se pominje samo taj sud kad nije donosio druge presude za genocid osim u Kongu, ona lapidarno reče: „Pa donosiće ubuduće…“
A što se sudova u Srbiji tiče, oni se nisu pretrgli baš ni u presudama ni za ona druga, u ovom članu pobrojana krivična dela protiv čovečnosti i drugosti.
Ima li se sve ovo u vidu, kakva će biti sudbina ove „najvrelije“ među brojnim predloženim izmenama Zakonika?
Predložen da ne bi bio usvojen
Prva javna i stručna reagovanja, ne samo pomenuto radikalsko, kao i naznake stranačkog uskakanja u rovove za rat o ovom članu pokazuju nekoliko neizvesnih mogućnosti za rasplet i samo jedan izvesan.
Mnoge progresivno opredeljene ličnosti samo pominjanje kazni za „negiranje genocida“ nateralo je da ovaj potez pozdrave, ne upuštajući se u nijanse, a naročito ne u pravljenje razlike između suda sa „velikim M“ i suda u Hagu, pa tako i za nepominjanje ovog drugog.
Recimo prvoborkinja za ljudska prava, a naročito protiv zločina, osnivačica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić izjasnila se da je reč o “civilizacijski i pravno važnoj odredbi” i da je pozitivno iznenađena. Ali, ukazala je i da je moguće ovu odredbu tumačiti „na dva načina“. Ona kaže „ili je Vlada odlučila da prizna međunarodne krivične presude i onda prestaje priča o nepriznavanju genocida, ili je reč o predlogu koji se daje sa saznanjem da on nikako neće proći u parlamentu.“ Pošto naglašava da u Srbiji u svakodnevnom životu „imamo kontakta sa javnim odobravanjem da je negde počinjen genocid.“
Osuda genocida ili verbalni delikt
Međutim, iako skreće pažnju da je moguće reč o „manevru Vlade“ koja ima dobar predlog koji postoji da ne bi bio usvojen („hoće i da pr..e i da stisne“- kaže narod za ovakve hinjene manevre!) ni Nataša Kandić ne elaborira šire „izostavljanje“ Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu.
Za razliku od takvog stava, Čankova Liga socijaldemokrata Vojvodine prlikom stavljanja na dnevni red dotičnog zakona naglašava da će predložiti amandman koji će pokušati da pomogne da se primenjuju „sve presude međunarodnih sudova“ budući da se u tekstu predloga vidi odluka da se selektivno primenjuju presude nekih sudova, a nekih drugih sudova da se ne primenjuju.
Demokratska stranka Srbije traži da odredba o genocidu bude potpuno izbrisana, a njihova bivša predsednica Sanda Rašković Ivić podržava osudu genocida, ali samo tamo gde se po njoj dogodio – u Turskoj prema Jermenima, u Hrvatskoj za vreme NDH nad Srbima, u hitlerovskoj Nemačkoj nad Jevrejima. Ništa bliže i „svežije“.
Lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj je određen – u Srebrenici nije moglo biti genocida, iako se zločin dogodio, a srpskom narodu je naneta sramota.
Amandman desnog poketa Dveri, po rečima njihovog predsednika Boška Obradovića biće potpuno suprotan onom LSV – da se ovaj predlog u celini izbriše, jer uvodi u praksu „verbalni delikt.“ Zanimljivo je i da funkcionerka radikala Vjerica Radeta u jednoj kratkoj anketi ne ističe problem negiranja ili nenegiranja genocida, već se poput Obradovića osvrće na principijelna pitanja ljudskih prava: kaže da se skandaloznost ovog predloga sastoji u tome što se njime preti da „niko ne sme da kritikuje sudske odluke“ i da se time guši sloboda govora.
Iako iz sasvim drugog ugla, ovom korpusu kritika približava se i Zoran Ivošević, profesor Pravnog fakulteta “Union”, koji kaže da treba praviti razliku između onih koji nisu stručni i ljudi koji se naučno bave problemom genocida. „Zamislite, na primer, nekog profesora, koji se ceo život bavi ovim temama, da bude kažnjen zatvorskom kaznom, jer kritički govori o presudi, kao što bi bila neka presuda o genocidu. To je onda zabrana javnog mišljenja.“
Veliko parlamentarno blaćenje
Iz ovako grubo skiciranog javnog ambijenta u kome se pojavljuje ovaj član zakona proističe i njegova sudbina. S obzirom na većinu kojom Vlada raspolaže u srpskom parlamentu zakon, pa i ovaj njegov član, može da bude usvojen u obliku koji je za Vladu poželjan i sa i bez ikakvih amadmana.
Iz činjenice da se drugi sudovi osim srpskih i Međunarodnog krivičnog suda, ne pominju, stiče se utisak da predlagaču baš odgovara ta verzija kojom se „izvrdavaju“ presude haškog suda, pa i genocid u Srebrenici. A javno se ostavlja zabuna o dobroj nameri.
Uostalom, vredi li ponavljati – najviši funkcioneri Srbije, poput predsednika Nikolića, ali i brojni koji su sada u opoziciji godinama izjavljuju isto što i ovde citirani Šešelj.
Dakle, da li će i u kom obliku predlog biti usvojen – ne zna se. Nije isključeno ni da bude povučen.
Ali jedno je sigurno, po svim prvim znacima, ali i ukupnoj atmosferi u društvu, nema sumnje da je stvorena još jedna šansa za veliko, „parlamentarno“ blaćenje same ideje o osudama poricanja genocida. I da se i dalje kao kuga širi fama o proglašavanju Srba genocidnim narodom i u situacijama i pred predlozima koji baš takvoj fami staju na put. Lociranjem zločinaca gde im je mesto – među zločincima, a ne posvuda „po narodu“.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
