Koliko je godina imalo vaše dete kada ste ga prvi put ostavili samo kod kuće? I na koliko dugo? Možda najpre samo dok odete do prodavnice na ćošku..? Pa onda dok još nešto obavite usput? Pokušavam da se setim kad ja prvi put bila sama kod kuće, ali sećam se samo (a i to su mi, mislim, pre prepričali nego što se sećam), da još nisam bila krenula u školu kad je tata jednom izašao samo na kratko dok sam spavala. Zatekao me je na stepenicama, ispred kuće u dvorištu, gde sam plakala jer sam, probudivši se i videvši da sam sama, mislila da me je ostavio.
U selu Novi Kozjak u vojvođanskoj opštini Alibunar u Srbiji, novinari su otkrili da je osam meseci šestoro dece uzrasta od tri do 16 godina živelo napušteno, u nehumanim uslovima trošne kuće. I samo dok gledam u tu rečenicu, bez ikakve dodatne informacije, svesna sam da ni jedno objašnjenje, ni jedan odgovor na onih čuvenih „novinarskih 5“ koji čine osnovnu vest, neće promeniti ništa. Jer sve što se ovde može ponuditi kao objašnjenje, to ne može da bude.
Otac u zatvoru, majka se preudala. „Obiđe ih povremeno“. Kako se obilazi povremeno dete od tri godine? Ili pet? Ili 11? Bez ikoga odraslog da ga nahrani, okupa, obuče i zagrli. Leči, nasmeje. Uspava noću. Ne pamtim kad sam videla svoje kolege u suzama, zanemele od neke vesti. I ne moraš biti ni novinar, ni roditelj, da ostaneš potpuno slomljen i poremećen od onoga što stoji iza rečenice.
Šestoro dece.
Samo.
Osam meseci.
Nakon što se za slučaj saznalo u medijima, postavila su se i javno sva ona pitanja koja urlaju u glavi svakog od nas: Kako je moguće da niko nije znao? Kako je moguće da niko nije reagovao? Pa, nije moguće. Jer Centar za socijalni rad u opštini Alibunar je znao, a majka je tom istom centru, kažu, obećavala da će biti s decom. Samo što nije. I kada je na kraju, u avgustu prošle godine Centar za socijalni rad podneo Tužilaštvu krivičnu prijavu protiv majke zbog zanemarivanja dece, ta deca su i nakon toga ostavljena da se ujutru bude sama, i da uveče ležu sama, mesecima. Danas Centar za socijalni rad u Alibunaru po hitnom nalogu iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, ima 15 dana da dostavi izveštaj o svom radu. Deca su u ustanovi „Dečije selo“ u Sremskoj Kamenici. U Pokrajinskom sekretarijatu za socijalnu politiku kažu da je to privremena mera i da će u najkraćem roku deca biti zbrinuta „na adekvatan način“.
Dobro zvuče te rečenice u saopštenjima. Zvuče kao da su institucije sposobne. Da znaju i prate šta se dešava. Na terenu, ne samo na papiru. Da su odlučne da se ovakvi propusti nikada više ne dese. Da svi oni postoje zbog dobrobiti nezaštićenih.
A gde su svi osam meseci? I zašto su deca za koju su, kako se ispostavilo, i institucije, a sigurno i komšiluk znali da su sama, zašto su ostavljena da sve vreme i dalje budu sama? I ono od čega me zapravo najviše podilazi jeza – šta bi bilo da nisu ušle kamere u tu kuću?
Ne znamo šta je u pozadini ove stravične priče. Kada je i kako postalo strašno. Naslovi su puni senzacionalizma i površnosti, sa oznakama „šok ispovesti“ i znakovima uzvika. A onaj najveći, potpuno zastrašujući uzvik, ćuti tamo, gde nije napisan. U odgovoru majke, na situaciju u kojoj joj deca odrastaju: „Nikada nisu bili gladni…Desi se dan, dva, kao kod svakoga“.
