Da li su na delu akteri koji bi bili u stanju da sprovedu takvu podelu ili razmenu nenasilnim putem? Da li bi imali spoljnu podršku za nasilne metode šireg ili ograničenog opsega? Da li su preostali Srbi na Kosovu spremni da ponovo razmenjuju, gube, rasprodaju svoju imovinu, pa čak i ginu za neizvesnu budućnost – jer niko im nije ponudio neki jasan i prihvatljiv plan sa svim posledicama? Ili je za njih bolja mirna integracija u društvo u kome žive, koliko god to u ovom trenutku izgledalo teško zbog tenzija koje se podstiču i iz Prištine i iz Beograda? Da li svojevrsno bezvlašće koje se time proizvodi na severu Kosova nudi bilo kakvu perspektivu građanima, osim da budu političko „lovište“ i rupa bez dna koju pokriva budžet Srbije na štetu svojih građana, pre svega, zaposlenih i penzionera? Uvek se postavlja pitanje ko dobija, a ko gubi rešavanjem ili nerešavanjem problema. Odnos snaga dobitnika i gubitnika određuje da li se održava status kvo ili se traži i nalazi rešenje, ocenjuje u razgovoru za Danas Jelica Minić, predsednica Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji, u odgovoru na pitanje o opasnostima, rizicima i realnosti prekrajanja granica prilikom rešavanja kosovskog problema.
Sagovornica Danasa upozorava da su za potkosurivanje ostali ljudi.
– Pošto su prilikom raspada Jugoslavije međunarodno priznate granice bivših jugoslovenskih republika, a nakon rata na Kosovu i granice autonomne pokrajine koju je predstavljalo, a koju je preko 100 država u svetu priznalo kao nezavisnu državu, za razmenu, proterivanje, potkusurivanje su ostali ljudi, pri čemu je pored raskomadane BiH, najveću cenu platila upravo Srbija, koja je izgubila sve ratove koje je vodila.
– Ti ratovi su bili moralni, politički, ekonomski, statusni poraz Srbije, a pre svega ogromna nesreća za najveći broj postojećih i pridošlih građana. Nekako se svakog leta, u doba obeležavanja genocida u Srebrenici i vojne akcije proterivanja Srba iz Hrvatske „Oluja“, redovno zaboravlja uloga Srbije u tim ratovima i da je politika koju je personifikovao Slobodan Milošević bila fatalna za interese kako novonastale države Srbije (na početku zajednice sa Crnom Gorom, kao SRJ), tako i Srba u svim bivšim jugoslovenskim republikama i na Kosovu.
* Da li vidite spremnost EU i SAD da dopuste prekrajanje granica u regionu?
– Dogovor između Makedonije i Grčke oko pitanja imena ukazuje da su moguća razumna rešenja na Balkanu, u okolnostima u kojima se steknu potrebni i dovoljni uslovi: demokratske političke elite, snažna motivacija, povoljna spoljna konstelacija i uverljiva podrška međunarodnih aktera koje obe strane smatraju bitnim za sopstvenu budućnost. Dogovor je izazvao ogroman otpor nacionalista i veliki politički rizik za njegove glavne protagonist u obe zemlje. Utoliko je njihova uloga dostojnija divljenja i poštovanja. Oko rešavanja ovog problema, postojala je saglasnost između EU i SAD. Time se otvarao put za učlanjenje Makedonije u NATO i otvaranje pregovora sa EU. Da li ta saglasnost postoji oko kosovskog pitanja? Ne nužno. Spoljna politika SAD je postala vrlo nepredvidiva i najveća greška Srbije bi bila da se povede podsticajima ili naznakama podrške koje pritom ne prate čvrste garancije. Najgore bi bilo upasti u raskorak između SAD i EU koji je sve češći i oko pitanja od mnogo većeg značaja nego što su to problemi vezani za Kosovo.
Ali, eventualno prekrajanje granica Kosova povlači lanac prekrajanja granica u regionu i tu je posebno mesto Republike Srpske, što je stalna tema dnevnopolitičkih izjava i igrokaza. To je objašnjenje loših odnosa Srbije ne samo sa Sarajevom, već i sa Podgoricom i Skopljem, a stalne tenzije sa Hrvatskom, zbog realno teškog položaja Srba koji u njoj žive, doprinose fondu optužbi, tužbalica i revandikacija kojima se u Srbiji zamagljuju svi realni životni problemi.
* Da li Aleksandar Vučić ima prostora da odustane od svega i da zamrzne konflikt i na taj način blokira evropske integracije?
– Zamrzavanje konflikta nije odustajanje od svega, to je jedna od opcija koja je zapravo rezultat unutrašnjeg dijaloga o Kosovu koji je on pokrenuo i kanalisao. Formalno, to je vox populi. U slobodnijem tumačenju, to ne isključuje normalizaciju odnosa, ali isključuje formalno priznanje. Ali, Srbija nema nikakvo ozbiljno sidro osim procesa integracije u EU. I pored značajnog prisustva Rusije, kao i Turske, a zadnjih godina i Kine, EU je ključni spoljni akter u Srbiji. A tu su i argumenti modernizacije, ekonomskog i socijalnog napretka, ukorenjivanja u okruženje i time ostvarivanje održivog mira i bezbednosti. Ne očekujem da bi predsednik Vučić odustao od evropskog puta, pogotovo što uprkos svim lepim obostranima izjavama i konkretnim civilnim i vojnim projektima on nema bezrezervnu podršku Rusije. Dakle, nema izbora.
* Kako bi blokada evropskih integracija uticala na svakodnevni život građana u Srbiji?
– Samo treba izneti dva podatka: Srbija još uvek nije dostigla nivo ekonomske razvijenosti na kome je bila 1989., a uz to je danas zemlja sa najvećim socijalnim razlikama u Evropi. Tome treba dodati julsku analizu briselskog Centra za studije evropskih politika, koja pokazuje da Gruzija napreduje brže od Crne Gore i Srbije ka EU, iako nema formalne pregovore o proširenju, kao i podatak da prema političkim, ekonomskim i upravljačkim kriterijima Makedonija ima najbolje šanse da pretekne dva vodeća kandidata kada otvori pregovore sa EU, a u mnogo čemu ih je već stigla ili prestigla. Dakle, ukratko, odgovor bi bio – dalje zaostajanje.
* Možemo čuti i da bi rešenje kosovskog pitanja u skorije vreme ubrzalo evropske integracije Srbije. Kako bi to izgledalo u praksi?
– Svakako da bi pravno obavezujuća normalizacija odnosa sa Kosovom podigla ugled Srbije. Ali, za to treba partnerski odnos i druge strane i minimum uzajamnog poštovanja. Ali, ono što važi za druge važi i za nas – dugotrajni proces ispunjavanja svih ostalih uslova. EU je ponudila i podržala brojne regionalne mehanizme u tom pravcu u kojima Srbija igra konstruktivnu ulogu, na čemu joj se odaje priznanje. Politika Srbije u regionu je, dakle, zbunjujuća. Možda bi složena matematika reči i dela dala neku jasnu rezultantu.
Ništa novo u opoziciji
* Kako komentarišete udruživanje opozicije oko protivljenja rešavanju kosovskog problema i takvog uporišta za „rušenje“ Vučića?
– To govori o slabosti opozicije, nedostatku ideja, građenju politike na argumentima „protiv“, a ne „za“. Govori o dominatno nacionalističkom profilu opozicije. Dakle – ništa novo. Predsedniku Vučiću treba pružiti podršku da nađe modus vivendi sa Kosovom, koji bi oslobodio Srbiju da ozbiljno krene napred. A time se otvara prostor i za ozbiljnije političko nadmetanje.
