Kad doktor opšte prakse ode pedijatru da mu pregleda dete, on je svestan da će taj pedijatar mnogo bolje razumeti šta je dijagnoza, kakva je terapija potrebna i zašto. I ne trebaju mu za to dodatna objašnjenja. Kad odem razrednom ili učiteljici da vidim kako mi dete napreduje, da li ima nešto što bih trebala znati na vreme, kako bih odmah reagovala, prvo mi izdeklamuju njihove ocene i stave dnevnik pod nos – dokaz za priču.
Kao roditelju, nisu mi toliko bitne ocene jer su one svakako samo njihove, za sebe ih dobijaju, za njih se sami bore, već me pre svega interesuje njihovo ponašanje prema nastavnicima, tetkicama, drugarima. Tu ostanem neshvaćena jer oko toga obično nema mnogo da se priča, a i uglavnom roditelji samo traže ocene kao dokaz onoga za šta se bore zajedno sa svojom decom. U zavisnosti od ambicija – neko se bori za uspeh bez jedinica, neko za solidan uspeh, a neko za suve petice.
Ne, ocene definitivno nisu merilo znanja, ja znam za svaku ocenu svakog svoga deteta i okolnosti pod kojima ih je dobilo, razmatramo svaku mogućnost popravljanja ocena ako je potrebno i razloge za to. Na razgovore idem da se informišem o njihovom vladanju, da budem u toku da mi nešto ne promakne jer današnjoj deci pubertet počinje već u šestom-sedmom razredu a ne u srednjoj školi kao nama nekada, zato sam uvek budna što se mojih školaraca tiče, da nešto ne krene drugim tokom.
Što se tiče poštovanja zaposlenih, tu moraju da budu besprekorni, kada nastavnik nešto kaže, ako i smatraju da nije u pravu, to mogu izneti ali uz dužno poštovanje prema njemu. Izvinite, hvala vam, doviđenja, u pravu ste, su fraze koje nikada ne izlaze iz mode ma kolko ih današnje generacije izbegavale u upotrebi u našim školama. Sa drugarima moraju da budu pravi drugari, ako nekome treba pomoć, prvi da priteknu, ismejavanje ne dolazi u obzir ni u kakvom obliku, zdravo druženje sa vršnjacima je osnov svakog uspješnog budućeg akademskog građanina. Na kraju krajeva, ja sam izgleda neka čudna vrsta majke, ne odgajam vukovca već budućeg ČOVEKA.
