Osnovni cilj Dejtonskog sporazuma bio je zaustaviti rat, koji je u BiH trajao od 1992. do 1995. godine. Sporazum je zvanično verifikovan 14. decembra u Parizu. Tim ugovorom određeno je ustavno i pravno uređenje BiH, koja je ustrojena na složenom principu i sastoji se od dva entiteta i Distrikta Brčko.
Entitet sa većinskom populacijom Bošnjaka i Hrvata, Federacija BiH dobila je 51 posto teritorije, a Republika Srpska 49 posto. Kao posebna teritorijalna jedinica, oko koje su se vodili značajni pregovori formiran je Distrikt Brčko, koji ima svoju vladu.
Ugovorom iz Dejtona definisana je i uloga visokog predstavnika u BiH (OHR), odnosno kancelarija čiji je zadatak nadgledanje sprovođenja Dejtonskog sporazuma i reprezentovanje stavova međunarodne zajednice.
Sporazum ima ukupno 11 aneksa, koji definišu vojne, političke i civilne aspekte mirovnog dogovora, kao i regionalnu stabilizaciju. Aneks četiri tog sporazuma je ujedno i Ustav BiH.
Glavni posrednik u pregovorima bile su SAD, a najznačajnija uloga pripala je Richardu Holbrooku.
Danas, 20 godina poslije mnogi smatraju da je Dejtonski mirovni sporazum prevaziđen, da je ispunjena njegova osnovna uloga, a to je bilo zaustavljanje rata. Mnogo se pregovara i danas o reformi ustava kako bi se napravio funkcionalniji sistem.
Međutim, mnoštvo političkih problema u državi usporilo je sve reforme, te na neki način Dejtonski sporazum i danas BiH drži u okovima prošlosti. Dvadeset godina kasnije održavaju se brojne konferencije kako bi se analiziralo šta se uradilo od Dejtona do danas.
Svi su saglasni, nešto se mora mijenjati, ali nikako da se konkretne reforme pokrenu. Politički jaz, borba za prevlast političkih stranaka, nacionalna pitanja i još mnogo toga osnova su problema u BiH, zbog čega građani ove zemlje najviše ispaštaju, a Dejtonski sporazum je i dalje vrhunac političkog kompromisa koji BiH ne dozvoljava da krene naprijed.
