Beljuj Bećaj, profesor na Fakultetu političkih nauka u Prištini koji završava svoju novu knjigu “Autoritarizam i poltronstvo“, za koje kaže da su kao braća blizanci i hrane jedno drugo, u intervjuu za Istinomer govori o Vučiću i Tačiju na Gazivodama, razgraničenju kao, kako kaže, pogubnom procesu, ali i odgovornosti međunarodne zajednice koja toleriše politike koje su dovele do toga da Albanci u Preševskoj dolini Srbiju ne doživljavaju kao svoju državu, a Srbi kosovske institucije kao svoje.
Sever Kosova, koji je uvek bio neuralgična tačka u pregovorima Srbije i Kosova ponovo je ovih dana došao u žižu javnosti. Prvo se Severom Kosova prošetao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a potom je ovaj deo Kosova obišao i predsednik Kosova Hašim Tači. I jedna i druga poseta prošle su više nego zapaženo, pre svega u medijima. Kako komentarišete Vučića i Tačija među Srbima na Severu Kosova?
„Da krenemo od poslednjih događaja. Gospodin Tači je otišao u Gazivode na dan održavanja velikih demonstracija u Prištini koje je organizovao pokret “Samoopredeljenje“ Aljbina Kurtija, a protiv politike korigovanja granica. Dakle, Tačijev potez je ništa drugo do propagandistički čin kako bi se na Kosovu odvratila centralna pažnja sa demonstracija koje su okupile više hiljada građana koji su jasno izrazili svoj stav da su protiv promene granica, odnosno teritorijalne podele kao načina rešavanja otvorenih pitanja sa Srbijom. Sa druge strane, i Vučićev dolazak na Sever Kosova, do sporne tačke Gazivode je, takođe, deo njegove propagandističke politike koja svakako nikada nije bila u službi iskrenog dijaloga i normalizacije odnosa, već naprotiv – dizanja tenzija. Istovremeno, dolazak Vučića samo na Sever Kosova do mesta koje očigledno obojica vide kao tačku teritorijalnog razgraničenja, jasno pokazuje da ni Vučiću, baš kao ni Tačiju, nisu u interesu ljudi, već teritorije. Iz ovog jasno proizilazi da je sedmogodišnje pregovaranje o normalizaciji odnosa između dva naroda, zapravo, bila farsa. I sam njegov dolazak i veličanje Miloševića je jedan od indikatora da Vučić, zapravo, želi da ostvari ono što Milošević nije uradio. Samo bez oružja, sa diplomatijom i političkim sredstvima.“
Zašto je, po Vašem mišljenju, došlo promene stava jednog dela međunarodne zajednice oko korekcije granica, imajući u vidu da je ta tema bila ad acta?
„Do promene stava je očigledno došlo kada je ovakvo rešenje pomenuo predsednik Kosova Tači, koji je po mom dubokom uverenju, ucenjen i šikaniran zbog izveštaja Dika Martija za trgovinu organima i koji se, sasvim je moguće, dogovorio sa Srbima za podršku. U tom smislu, on ne radi u interesu sopstvenog naroda, već svom ličnom, što je svakako pogubno za nacionalne interese. Spor između Srba i Albanaca ne može se rešiti zamenom teritorija, već zamenom politika na ovim teritorijama. Mislim da je ovde došlo do zamene teza i to uz prećutnu saglasnost SAD-a, ali i pojedinih evropskih faktora, što je dodatno zabrinjavajuće, jer pojedine članice EU podržavaju zaokruživanje etnički čistih teritorija, što je svakako suprotno osnovnim principima EU, principima multietničnosti i diverziteta. To je neoprostivo za međunarodnu zajednicu. Došli smo u apsurdnu situaciju da su sada teritorije te koje će normalizovati odnose, iako su upravo teritorije bile te koje su narušile odnose. Zapravo odnose su narušile politike koje su vođene na tim teritorijama i koje su dovele da se Albanci u Preševskoj dolini osećaju obespravljeno, diskriminisano i bez perspektive u Srbiji, baš kao što je i politika na Kosovu učinila da Srbi na Kosovu institucije Kosova ne mogu da prihvate kao svoje. Zato sam zagovornik promene politika na Kosovu i u Srbiji, a ne korekcije granica kako bi se normalizovali ili bar započeli da se normalizuju odnosi između Srba i Albanaca na Kosovu i između Srbije i Kosova.“
Pretpostavljam da bi odgovor međunarodne zajednice mogao da bude da su dugi niz godina upravo radili na demokratizaciji društava, ali i institucija i na Kosovu i u Srbiji.
„Ja sam sklon samokritici. Mi Albanci da se pogledamo u ogledalo i da kažemo sebi kako smo sve ovo dozvolili, zbog čega nismo uspeli da ubedimo Srbe da dožive našu državu kao svoju. Moramo biti do kraja iskreni i odgovorni da sagledamo koje smo sve gluposti radili i zašto smo sada gde jesmo.“
Ko je, po Vama, spreman da to sagleda?
„To je suštinsko pitanje, po meni. Ja ne vidim za sada nikog ko bi bio spreman da kritički jasno preispita promašaje koje smo pravili. Ali tu odgovornost leži i na međunarodnoj zajednici, koja pokušava da reši ovaj spor sa ljudima koji su doveli do ovog spora. Ja mislim da je taj stav pogrešan.“
Iako su mišljenja da bi upravo oni (na obe strane) jedini mogli da reše ovo pitanje bez destabilizacije stanja na ovim prostorima.
„Kako se to u narodu kaže: “Vuk dlaku menja, ali ne menja ćud.“ Ja mislim da se to može odnositi i na gospodina Tačija i na gospodina Vučića. Tu manipulaciju naše lukavosti, nažalost međunarodna zajednica nije shvatila. Jedan od dokaza da ni jednoj, ni drugoj strani nije stalo do istinske normalizacije jesu i izjave koje daju političari na obe strane. Recimo, da je Srbiji istinski stalo do normalizacije sa Kosovom ne bi vlast u Srbiji pretila Srbima koji su bili u okviru Oružanih snaga Kosova da će biti uhapšeni, već bi podržala njihovo uključivanje u institucije. Sa druge strane, predstavnici vlasti na Kosovu su vukli dojučerašnjeg pregovarača Marka Đurića kao da je jedan terorista koji je došao na Kosovo da čini zlodela. Taj marketinški skandalozan potez da mi na Kosovu imamo državu i vlast je zapravo dokaz da ni naša strana ne želi normalizaciju.“
I gde smo danas posle sedam godina pregovaranja tokom kojih kako tvrdite ni jedna strana zapravo nije želela normalizaciju?
„Nisam u zabludi da smo mogli imati nekakav uspešan kraj, ali nisam se nadao ni ovakvom razočaranju da smo danas dalje od normalizacije nego pre sedam godina. Imamo sedam izgubljenih godina u farsi u raznim sporazumima koji nam danas zapravo ne znače ništa, jer se jasno stavlja do znanja da je rešenje isključivo u teritorijama. Promena orjentacije zapravo je potvrdna politika koja se vodila tokom rata, dakle politike teritorija. Razlika je samo što se sada borba za njih ne vodi ratnim, već mirnopopskim, diplomatskim metodama. Krvi nema, ali je cilj isti.“
Da li, zaista, očekujete ovu razmenu teritorija?
„Ja se nadam da još uvek ima normalnih ljudi i u Evropi i u regionu koji shvataju da bi ovakav eksperiment menjanja granica usred Evrope zapravo bilo otvaranje Pandorine kutije. Jedino pravo rešenje koje može obezbediti normalizaciju odnosa je, reći ću još jednom, promena ovih politika.“
Podržavate demonstracije koje organizuje „Samoopredeljenje“ protiv prekrajanja granica?
„Da. Prekrajanje granica prosto ne može da bude rešenje i to se mora glasno reći i pobuniti protiv toga. Evo, uzmimo da se sve čak i idealno desi. Zamene se teritorije Preševske doline sa Severom Kosova. Zar, zaista, mislite da se tako rešava srpsko-albanski spor? Ne da se ne rešava, već se komplikuje još više. Šta je sa većinom Srba koji žive južno od Ibra? Zajednica srpskih opština u tom slučaju svakako ne bi bila formirana. Šta ostaje tim Srbima? Da se masovno presele ili asimiluju. Mi ćemo tada biti optuženi za pritisak, za egzodus… Još jedan dokaz da se postojeće politike vode zbog teritorija, a ne zbog ljudi. Ovo sve je dovoljan razlog da podržavam demonstracije, odnosno protest protiv promene granica.“
Ipak, „Samoopredeljenje“ koje sada protestuje protiv promene granica podržava promenu granice prema Albaniji, odnosno stvaranje tzv. Velike Albanije. Kako komentarišete ove dvostruke standarde?
„Ja nisam za sve za šta se zalaže Vetevendosje, ali što se ne slažu sa razmenom teritorija sa Srbijom, to podržavam. Ono što još više zabrinjava je i činjenica da ovaj projekat podržava i Edi Rama, albanski premijer, tako da ni ne čudi Vučićeva izjava da bi u rešavanje problema trebalo uključiti i Albaniju. A što se tiče „Samoopredeljenja“, oni su sa ovim protestima sada na pravom kursu zalaganja za nepromenljivost granica. Ako su dosledni, onda bi trebalo i da revidiraju svoj stav o ujedinjeju Kosova sa Albanijom.“
Iako je svakom ko je bio na Kosovu jasno da ni građani Kosova, ni vlast, ali ni opozicija na Kosovu ne dovodi u pitanje kosovsku nezavisnost, ipak, Kosovo još uvek nije postalo članica UN. Da li je to nazadovanje u odnosu na period proglašenja kosovske nezavisnosti 2008. godine?
„Moglo bi se smatrati nazadovanjem za šta je svakako odgovorna aktuelna vlast koja je manje-više na vlasti, sa određenim varijacijama već deset i više godina.“
Da li je to, onda, pobeda Srbije, kako ovdašnja vlast to predstavlja?
„Činjenica da se Srbija raduje nepriznavanju, tačnije stagnaciji u priznavanju samo govori u prilog težnji da joj nikada nije bilo stalo do normalizacije i razvoja kosovske države u kojoj bi i Srbi imali svoja zaokružena prava. Mislim da je nedopustivo da zbog 1.000 kilometara na Kosovu Aleksandar Vučić žrtvuje 100.000 Srba južno od Ibra. To je pogubno za Srbiju i Srbe i pogrešno rešavanje srpsko-albanskog spora.“
