Otvorila su se vrata i doktor nas je pozvao unutra. Saopćio nam je vijest koja nam je život povukla u vrtlog lošeg. Moj suprug je znao da će me to skrhati, jer predugo sam bila jaka. Skrhalo je i njeg, ali on se bolje snašao od mene. Njegov posao je bio da objašnjava našoj djevojčici zbog čega ona kao i sve njene drugarice nema kosu, zašto vrijeme provodi po bolesničkim sobama, a ne na igralištu.
“Mama, je li mogu da zamislim bilo koju želju”, odgovorila sam “da, možeš draga.” A njena želja je bila “Želim da ozdravim”, ta njena želja je ubila moju želju za životom…
Doktor je izašao s izrazom lica koji sam očekivala svaki put, kada bi joj bilo loše. “žao mi je, ali…” uvod za nešto loše. Sve mi je bilo jasno, još sam samo trebala čuti da je mrtva. I ne raduje me to što sam bila upravu, ali moje čedo je prestalo da diše. Suprug i ja smo trebali jedno drugo, više nego ikada, ali nije bilo tako.
On je kukavički pobjegao od svih problema i odao se heroinu. Tog jutra sam ga našla nepomičnog na podu… Pozvala sam hitnu i opet u bolničkom hodniku, izašao je doktor s dobro poznatim izrazom lica i riječima, već viđeno.
Rak mi je odnio moju djevojčicu, droga mi je odnijela supruga, a rak i droga su donijeli njima smrt, a meni ostavili život. Život? I ne bih baš nazvala životom svako svitanje u moru suza.
