„Krenuli smo i samo sam vidio kako jedan po jedan padamo. Padaju ljudi ko kruške. Izgubio sam svijest. Ne znam ni koliko dugo. Onda sam počeo dolaziti svijesti, pogledao okolo. Neko podiže glavu, neko leži. Ne znam je li to bila minuta, pet. Kratko, jer smo došli sebi. Vidim Bradarac leži. Uspio sam proučiti šehadet i tekbir. Nisam mogao usta otvoriti, sav sam se ukočio. Vraćaju mi se slike djece, babo operisan, šećer, tromboza, mislim na njih. Mislim kakva smrt može biti. U tom trenu sam rekao – daj mi Allahu snage da Ti još jednom padnem na sedždu, pod nebom, kaže, dodajući kako život u sekundi prođe“.
U nastavku Muhamed je opisao kako su se probijali do spasioca i kako ga je pritiskla betonska ploča ispod koje su ga jedva izvukli.
„Kada sam izašao vani nisam ništa vidio, neko viče tu ti je babo. Tad sa kod kombija hitne pao na sedždu, želju mi je Allah ispunio, iako mu se nikada ne mogu dovoljno zahvaliti“.
