“Rat, nemaština i briga o mlađem bratu gurnuli su me na ulicu i u prostituciju. Imala sam osamnaest godina kada sam stala na štikle, obukla se u prekratku haljinu i izašla na ulicu sa podignutim prstom” počinje svoju potresnu priču Marija, koja se bavi najstarijim zanatom.
Marija, tridesetdevetogodišnjakinja rodom iz Bihaća u beogradskim noćima je na prestoničkim ulicama prodavala svoju mladost, ljepotu i ljubav. Ulica joj je, kako sama kaže, dala novac, a uzela dušu.
Ratni vihor ju je doveo u Beograd, gdje je poslije majčine smrti ostala i bez oca.
“Kad je počeo ovaj posljednji rat, moja majka je stradala, a ja sam sa bratom i ocem došla u Beograd. Otac je radio na građevini i izdržavao mene i brata, a nije prošlo ni godinu dana i on je umro. Ostali smo sami, ja sam sam bila u srednjoj škole, a brat je išao u osnovnu. Bili smo bez igdje ikoga”, priča ova žena.
Poslije tragedije, komšinica koja se bavila prostitucijom predložila je Mariji da počne na taj način da zarađuje.
“U komšiluku je bila jedna starija djevojka od mene, svi u ulici su znali da se ona bavi prostitucijom. Srela me je jednog dana po povratku iz prodavnice i rekla mi je da zna za moj slučaj i da može da mi pomogne. Tad je rekla da svojom ljepotom mogu da zaradim dovoljno novca za brata i sebe. Danima sam razmišljala i morala sam da prihvatim njenu ponudu, jer u onoj krizi nije bilo druge mogućnosti”, kaže Marija.
Prvi izlazak na ulicu, bio je pun straha i teskobe.
“Sjećam se svoje prve večeri na ulici, bilo je hladno… Ljudi su maltene bili u skafanderima, a ja u mrežastim čarapama i prekratkoj uskoj haljini sa dekolteom, ogrnuta nekim tankim kaputom. Odjeću mi je pozajmila ta komšinica. Nigdje žive duše na ulici, samo ja i još dvije djevojke, one su bile duže u poslu. Stajala sam promrzla sa suzama u očima i molila Boga da se niko ne zaustavi pored mene”, nastavlja priču žena kojoj je ulica uzela sve.
O prvom klijentu i prvom zarađenom novcu, Marija nastavlja:
“Prošlo je par večeri, a kod mene se niko nije zaustavio. Nisam znala da li sam sretna ili tužna. Međutim, nije prošlo mnogo, a ja sam dobila prvu mušteriju. Zaustavila su se crna „bijesna” kola koja je vozio stariji muškarac, ušla sam i obavila to što treba, bilo mi je mučno i teško… To se nikad ne zaboravlja. Te večeri sam kući donijela 5 maraka,tada je mjesečna plata bila 2 marke. Bila sam sretna što ćemo brat i ja imati za hranu i bila sam samoj sebi odvratna”, nastavlja svoju gorku priču ova žena.
Zbog prostitucije, Marija je napustila školu.
“Pošto sam cijelu noć radila, ujutru bih išla u školu… To je trajalo par mjeseci i onda sam odlučila da napustim školu pred sam kraj četvrte godine. Morala sam da biram između škole i opstanka. Izabrala sam novac i ulicu”, objašnjava Marija.
Na ulici je našla spas u alkoholu.
“Znate, bila sam mlada i ranjiva teško sam to podnosila. Da bih to lakše prevazišla devojke koje su bile na ulici sa mnom svako veče bi mi doturale pljosku sa nekim žestokim pićem da se malo opustim. Neke su se i drogirale, ja nisam htjela to. Ovo svjestan čovjek ne može da radi, mora biti ili pijan ili drogiran da bi to podnio, da bi sebe pretrpeo. Tako sam ja svako veče bila na ulici „pod gasom” i čekala da se zaustave kola”, priča o svom poroku ova istrošena žena.
Ona sebe smatra „sretnom”, jer nije dobila puno batina na ulici.
“Znate šta, ako si imala sreće dobijala si manje batina na ulici, ako nisi, onda svako veče”, kaže ona i dodaje:
“Ja sam bila među „sretnicama”. Prve batine dobila sam posle godinu dana provedenih na ulici. Kad sam zadovoljila tog mladića i kad je došlo vrijeme da naplatim svoje usluge počeo je da me vrijeđa i udara, na kraju me izbacio tako pretučenu iz kola, ostavivši me da ležim. To mi je bila najgora noć u životu. Došla sam kući sva u modricama i bez dinara, tada sam bratu rekla da je na mene pala polica dok sam čistila. On je mislio da ja noću radim u hotelu kao čistačica”, kršeći ruke, o svojim prvim batinama priča Marija.
Na ulici se svašta moglo vidjeti, ukratko „crna hronika u malom”.
“Bilo je svega na ulici, tuče među konkurencijom, batine klijenata, neplaćenih usluga, polnih bolesti, droge i alkohola…čak i ubistva. Bilo je i poznatih koji su tražili seksualne usluge od nas običnih trotoarki”, priča o onome što je videla na ulici ova namučena žena.
O tome šta joj je bilo najteže, Marija kaže:
“Najteže mi je bilo pogledati se u ogledalo, gadila sam se samoj sebi. Gledala bih svoj odraz u ogledalu sa gađenjem. Teško je bilo i gledati kako sve više propadam, kako mi ulica uzima mladost, ljepotu i duh. Bilo mi je teško i kad sam par puta dobila polnu bolest. Djetinjstvo mi je uzeo rat, djevojaštvo i mladost ulica. Nikad nisam znala kako je družiti se sa vršnjacima, ići u kafić. Nikad nisam imala normalnu vezu sa muškarcem. Ali, izdržavala sam sebe i brata, imali smo hranu i krov nad glavom, a on knjige za školu i samo bi me to držalo među živima, jer sam uspijela njega da prehranim”, iskrena je ova žena sa beogradske ulice.
Marija objašnjava kako je „privremen posao” postao stalan.
“Teško se čovjek može otrgnuti iz ovog začaranog kruga… Moj privremeni posao, postao je stalan. Nekad se dobro zarađivalo od toga. Sad više ne, tu su sad agencije, elitna prostitucija. Niko neće da plaća nas „kamenjarke”. Pošto sam sad starija i istrošena, nema više posla na ulici za mene. Imam par stalnih klijenata, ali viđamo se u stanovima. Eto, ako baš nema posla i ako mi zafali novca odem do svog starog mjesta u park kod ekonomskog fakulteta. Ja vama djelujem jako i stabilno, ali vjerujte sve je to ostavilo teške i neizbrisive posljedice na mom tijelu i u mojoj duši”, zaključuje svoju mučnu ispovijest žena koja je svoju ljubav prodavala noćima na trotoarima beogradskih ulica.
