Zovem se Dragana i imam 39 godina. Udata sam i imam troje djece. Vlasnik sam male privatne firme i za sebe smatram da sam dobra supruga i majka. Ipak, moja svekrva Mihaela ne misli tako.
Naime, kada smo se Damir i ja uzeli, on je već bio zaposlen dok sam ja završavala fakultet. Nekako se potrefilo da je sa mojom diplomom fakulteta stigla i Aleksandra, naša prva kćerkica.
Sa Aleksandrom su došle i neprospavane noći, postporođajna depresija i mnogo novih obaveza i briga. Ni sama ne znam kako, ali dobila sam novu snagu i postigla da dijete bude zdravo i napredno, stan čist, i ručak uvijek tempiran da izađe iz rerne kada Damir dođe sa posla.
Bila sam ponosna na sebe jer sam predstavljala pravu domaćicu. Onda je došao Nikola, naše drugo dijete i sin prvjenac. Ništa se nije promijenilo, posla je bilo još više, a ja sam i dalje sve postizala sa lakoćom.
Damir je imao više posla, pojavila su se i poslovna putovanja, viđali smo se rjeđe, ali sa druge strane bilo je više novca.
U jednom trenutku dok sam prala prozor, uspavljivala dijete i gledala da ručak ne zagori, palo mi je na pamet da pokrenem jedan mali biznis na internetu. Damir me je podržao (i moralno i finansijski) i tako sam počela da radim svaki dan kada uspavam djecu.
Kroz dvije godine posao na internetu se proširio tako da sam bila prinuđena da zaposlim svoju najbolju drugaricu Anju, a pošto se zapošljavanje Anje dobro pokazalo, zaposlila sam i sestru Anđelu.
Šta da vam kažem… Posla je bilo preko glave, toliko da nisam stizala da se posvetim kućnim poslovima.
Stan je postajao sve zapušteniji, a prozori su bili toliko prljavi da sam izbjegavala goste. Dok sam na internetu čitala članak “Kako da na lak način operete prozore” palo mi je na pamet da zamolim komšinicu Sanju da mi, kako zna i umije, opere prozore.
Sanja čisti stanove već godinama, ali meni nikada nije palo na pamet da je pitam ništa slično jer sam uvijek htjela da ja budem ta savršena domaćica. Svekrva je odmah negodovala rekavši nešto u fazonu da “tuđa ruka svrab ne češe” i da bi bilo dobro da smanjim svoj posao i posvetim se kući, ako već ne stižem i jedno i drugo.
Odlučila sam ipak da probam sa komšinicom i pozvala je. Sanja je cijeli dan radila i stan je opet bio cakum-pakum. Kada sam joj platila i ispratila je, izvršila sam detaljnu inspekciju.
Dok sam gledala prozore shvatila sam da nikada više neću uzeti krpu u ruke. Bila sam tako naivna i glupa. Dokazivala sam se mužu, svekrvi, prijateljima. Htjela sam da budem savršena domaćica. Da u stanu bude sve pod konac.
Na sve to sam se trudila da održim i liniju i budem lijepa svom mužu. U 10 uveče bi bila mrtva umorna, a Damir je dobijao čist stan, lijep ručak, zdravu djecu i leša od žene u krevetu.
Kada se sve oduzme i sabere, posao domaćice je tako nevidljiv i tako potcjenjen. Jedino što žena može da dobije su proširene vene, otekle noge, visok pritisak, šećer… da ne nabrajam nepreglednu listu “priznanja i ordenja”.
U svoj biznis sam uložila četvrti dio energije koja mi je bila potrebna za sređivanje stana i vjerujte mi, drage moje, isplatilo se i preplatilo!
Umjesto da radim Sizifov posao, vrijeme dajem svojoj djeci i mužu. Odnedavno sam ponosna majka i moje druge kćerkice Milice. Svekrva odavno ništa ne komentariše. Možda “tuđa ruku svrab ne češe”, ali zasigurno fantastično pere prozore i usisava!
