Čovek je briznuo u plač
Anonimni muškarac podelio je svoju ispovest sa javnošću, koja svedoči o tome da život nekada zaista piše romane. Njegove reči prenosimo u celosti:
Ja sam bio zaljubljen u jednu devojku iz razreda, ali joj to nikad nisam rekao, već smo se uvek svađali. Ja odlazim na faks završavam medicinu, specijalizujem ginekologiju i opstetriciju.
Od srednje škole prošla je 21 godina, vratio sam se u rodni grad da sam bliže roditeljima. Jednog dana dolazi ona sa trudnom ćerkicom od 16 godina, sva zapuštena u dronjcima, tako mi je bilo žao… ona mi je ispričala da je muž napustio u trećem mesecu trudnoće, da živi sama sa ćerkom i da spaja kraj sa krajem čisteći restorane, te me zamolila da joj ako mogu pomognem da počne da radi kao medicinska sestra.
Do kraja pregleda sam ostao smiren i profesionalan, a kad sam došao kući plakao sam kao kiša.
Usamljen sam, radim težak posao, supruga mi je preselila na drugi svet od leukemije, tužan sam, razmišljam da je pitam da se uda za mene, da neko bar brine o meni i sinu, da budemo srećni nakon mnogo godina, da se volimo…
