Pitanje iz naslova možda malo više liči na onu nihilističko-sarkastičnu pitalicu „ima li života posle smrti“. U srpskom slučaju, dakle u zemlji u kojoj se (opet) sve više ceni izuzetnost da „niko nema što Srbin imade“, odgovor glasi – i ima i nema.
Ali, i on nosi osobenost: to se izgovara u istoj rečenici, pa jedino logički ispada – blesav zaključak. Nešto kao, moguć je dijalog bez rukovanja, jer je neophodan, ali zapravo on kao takav i nije moguć, ili bar nije izvestan iz mnogo drugih razloga „na čelu“ sa nepoverenjem, pa čemu onda i rukovanje.
Ako sve izgleda nelogično, valja se pozvati na (vrhovne) autoritete: ako ne rodonačelnik, a ono izraziti sledbenik ove „logike“ je, „poočim nacije“, sam predsednik Republike, Vučić. A okolnosti da tako bude idu mu naruku i odavno se stvaraju.
Naprosto, zloupotreba rukovanja, odnosno njegovo izvrdavanje u političke svrhe poodavno je pustila korene u, reći ćemo, „eufemističku diplomatiju“ što se do neslućenih razmera razvija posebno u vezi sa Kosova.
Heroizam nepružene ruke
Rukovanje je notorni čin u razvoju civilizacije i međuljudskih odnosa, pa i adekvati tome u vidu pušenja lule mira ili međusobnog trljanja nosevima u nekim kulturama. Razumljivo je otuda da je postalo i alat politike i diplomatije kao svojevrsna „predigra“ razgovora.
Odatle, nepružena ruka gest je koji bi o nastavku kontakata druge vrste poručivao sasvim suprotno. Međutim, u grotlu kosovskog problema iz ugla novije srpske politike to dobija i dimenzije – patriotizma, herojstva i „čuvanja“ suvereniteta.
Takve poruke su nosili svi dosadašnji važniji slučajevi, pa ih je kao i neke skrivenije emitovalo i poslednje prizivanje „nepružene ruke Hašimu Tačiju“. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić glasno se time pohvalio onomad posle predprvomajskog sastanka u procesu Brdo—Brioni u Skoplju.
Mediji su iz njegove opširne priče „špicovali“ naslove „nisam se rukovao s Tačijem, ništa mu ne verujem“, ali je srpski „neprikosnovenko“ tada poručivao i štošta drugo: „… Ali ne mogu ja da biram s kim ću da razgovaram. On je izbor Albanaca na Kosovu koji predstavljaju većinsko stanovništvo“, oponirao je Vučić sopstvenom nepoverenju. I još, nije propustio da naglasi da su rukovanje „učinili bezbroj puta ranije“.
A onda opet u stilu toplo-hladno: „Nisam preveliki optimista, ali daću sve od sebe za to da život pobedi, jer svi u regionu sebe samo lažemo da smo jaki i veliki. A mi možemo samo da sanjamo da nas ima 7,3 miliona, Hrvati da ih je 4,4 miliona… Jer svi nam ljudi odoše ka nekom boljem izboru“.
Boljim poznavaocima Vučićevog javnog diskursa, posebno sada „u dva tri meseca teških odluka“ neće promaći da je „nerukovanje“ sa „izborom Albanaca“ više trebalo da pojača njegove „ žuč i gorčinu“ što malo ko razume da je u briselskom procesu Srbija učinila gotovo sve, a „oni“ bezmalo ništa.
A to je, kaže, svima u Skoplju potnako, od A do Š obrazložio na osnovu hrpe dokumenata. I „da nije bilo nemačke kancelarke Angele Merkel – ko zna šta bi bilo sa regionom“.
Na ovom mestu valja se prisetiti i Vuka Draškovića koji je u prelaznoj fazi od „sečenja ruke zajedno sa barjakom“ ka mirovnjaštvu, na mitinzima devedesetih išao i dalje od rukovanja – do klečanja. I „savetovao“ Miloševića da treba – kao što bi on, Vuk – pregovarati i sa „crnim đavolom“. Kao što je, radi mira, Veliki župan srpski Nemanja u Nišu klekao pred moćnim Fridrihom Barbarosom.
Nemanja i Barbarosa, k’o Vučić i Merkel
U Vučićevoj vizuri, pominjanje Barbarose (mada i toga ima) nije neophodno, ako je nemačka kancelarka bolja „zamena“. Ali, u Vučićevoj Srbiji duh Vukove matafore razvija se dotle da u aktuelnoj tv- seriji, u dijlogu Nemanje i Barbarose o istoj temi ovaj drugi obećava slengom – „računaj na mene, stari!“
Iskustvo sa pružanjem ruke Tačiju, tada premijeru Kosova imao je i bivši predsednik Srbije Boris Tadić jula 2012. na Kroacija samitu u Dubrovniku. Tada posle poraza od Nikolića pobede pažnja javnosti se zatalasala i zbog drugih okolnosti, budući da je Tadić imao brojne susrete na tom skupu kome nisu prisustvovali zvaničnici Srbije.
Inat izbornom porazu teran je i time što je politika „srpske vlasti, dok su je činili Tadić i demokrate, bila da se taj skup bojkotuje“, a kao jedan od razloga navođeno je baš prisustvo kosovskog premijera Hašima Tačija, inače redovnog gosta Kroacija samita.
Sve se na kraju završilo u duhu Tadićeve izjave da rukovanje sa kosovskim premijerom „nema neki istorijski značaj, ali je dobro da se predstavnici različitih naroda susreću pa i predstavnici albanskog i srpskog“. Kako bi, dodajmo danas, i trebalo da bude.
„Igru rukovanja“, opet sa Tačijem imao je, kad su obojica bili ministri inostranih poslova i Ivica Dačić aprila 2015. na Brdu kod Kranja, takođe u procesu „Brdo-Brioni“. Bilo je rukovanja i „proćaskavanja“, ali je ono bilo hladno. Princip hladnoće bio je isti, nijansa je bila samo u povodu.
Tada je nadgornavanje usledilo nakon što je Tačija u Beograd pozvala nevladina organizacija Omladinski odbor za obrazovanje, kao organizator skupa “Evropske integracije zapadnog Balkana – zajedno možemo bolje”. Ali, poziv je povučen pošto su srpski zvaničnici, pa i sam Dačić, oštro istakli da to nije usklađeno sa institucijama u Beogradu i da će Tači, po važećoj optužnici biti uhapšen ako dođe.
On je, pak bečkoj štampi tada rekao da je takva odluka „suprotna dijalogu i poboljšanju odnosa Prištine i Beograda“. Što, dodajmo danas, bejaše tačno.
Iako ovolika i ovakva politizacija same notornosti rukovanja dovoljno govori o srpsko-kosovskim, pa i šire balkanskim odnosima, nedavni „slučaj“ Marka Jakšića sve to bolje objašnjava.
Ovaj bivši skupštinski poslanik Koštuničinog DSS, sada lider Pokreta Srba s Kosova „Otadžbina“ nedavno je (predizborno) kritikovao nekompetentnost Vučićevog tima za Kosovo. Kao ključno poređenje naveo je sopstveno iskustvo sa bečkih pregovora 2007.
Žal za ‘Ahtisarijem’
Pogledajmo šta Jakšić naročito hvali u tim pregovorima na kojima je postignut „uspeh“ jer je odbačen Ahtisarijev plan, u odnosu na koji, kako on sam kaže, briselski sporazum „nudi mnogo manje.“
„Tokom dve godine naših pregovora u Beču, nikada se nijedan član delegacije Beograda nije rukovao sa članovima delegacije iz Prištine“, kaže Jakšić. Bez rukovanja, dakle, Kosovo je „sačuvano“, pa skoro – kao onom fusnotom. I to toliko da se zažali za Ahtisarijem.
Ukratko, pokazivanje principijelnosti u razgovoru bez rukovanja, siguran je znak da će on biti neuspešan, jer se pri tome to, valjda, podrazumeva. Bez „ruka ruci“ izgleda kao da se a priori ne mari za bilo koji argument druge strane: pričajte vi šta hoćete, niste dostojni ni rukovanja, a kamo li uvažavanja vaših stavova. I još, em bez toga nema nijednog rešenja za Kosovo, em se još jednom pokazuje da inat uvek vodi u – prihvatanje goreg rešenja.
Ili, ako se spustimo u dnevnopolitičko blato sa „civilizacijsko-dijaloškog“ nivoa koji kaže da odsustvo rukovanja ukazuje na prezir i nepoštovanje „sagovornika“ do (sraz)mere da potire i sami dijlog ili bilo koje rešenje, šta će se videti?
Videće se da se dolazi na isti teren na kome srpski „Svedržitelj“ kao poziva i na unutrašnji i na briselski dijalog istovremeno psujući i rezileći dobar deo potencijalnih i neophodnih „dijalogičara“. A samo ti nedelje pre uskraćivanja ruke Tačiju, Vučić je, baš u vezi s pripremama za Skoplje rekao da bi mu bilo lakše da se dogovori direktno sa Albancima, nego uz posredovanje EU i sveta. Čak je pominjao i tradicionalnu albansku garanciju – besu.
Bez sumnje, mahanje hrabrošću nepružanja ruke sagovorniku spada u niz onih eufimističkih rešenja i pobeda poput (zaboravljene) fusnote, budalaština sa epitetom „takozvani“ ili držanja kao „pijan administrativnog prelaza“ iako na njemu radi carina… itd.
Ali, kad predsednik Srbije odlučno kaže nisam se rukovao, akcenat je na predstojećim odlukama koje su toliko teške da mora da „škrguće zubima“, a ne toliko na rukovanju. A kad kaže istovremeno i jedno i suprotno – da je dijalog nužan i da će sve učiniti za njega, ali da nema ništa od toga – treba imati u vidu njegov neiscrpni kapacitet za manipulaciju.
Rafalno ispaljivanje najrazličitijih opcija, što smo već više puta notirali, Vučiću zasad služi da za šta god se odlučio, pred javnošću može da kaže da je imao u vidu – i ono drugo. To javnost anestezira da ne razmišlja o pitanju koje glasi: ali šta će od svega toka ukupno biti.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
