U subotu veče smo moja mama, baka i ja otišle na koncert. Nakon bisa, priključile smo se reci ljudi koja je pokušavala da napusti salu. Da, gužva je bila velika, ali ne i nepodnošljiva. Onda sam osetila nešto na desnoj strani svoje zadnjice.
Okrenula sam se, grupa momaka kretala se iza mene. Smejuljili su se. Ipak, pomislila sam da mora da je u pitanju nezgoda. Na kraju krajeva, gužva je, za očekivati je da slučajno naletite na nekog. A onda mi se učinilo da čujem “‘Ajde opet”, međutim, opet sam rešila da želim da verujem da sam pogrešno čula, piše na svom Fejsbuk profilu Mišel Čauli iz Ilinoisa.
Minut kasnije, osetila sam da neko polako prstima opet prelazi preko desne strane moje zadnjice. A onda je i stisnuo. Nosila sam dugu, plišanu suknju. Osećala sam svaki prst, i vrelinu cele šake.Okrenula sam se, gurnula ga unazad i vrisnula “Nemoj da si ikad tako dodirnuo bilo koju ženu!”, a onda pred svima vrisnula “Ovaj čovek me je upravo uhvatio za zadnjicu!”. Namestio je iznenađen izraz lica i digao ruke u vazduh kako bi pokazao da je nevin. U blizini su bila dva pripadnika obezbeđenja koji su ga uhvatili a meni pokazali da pođem za njima. Pušila sam se od besa.
Dok smo se kretali za obezbeđenjem, njegov prijatelj mi je prišao i pokušao da me odobrovolji.
– Pa to je kompliment, što dižeš frku. Na kraju, nije on kriv što ti imaš dobru zadnjicu – rekao mi je, dodavši da se te stvari “stalno dešavaju” i da “preterujem”.
Ušetali smo u kancelariju obezbeđenja, kada je njegov prijatelj odmah krenuo da vergla: “On to nikad ne bi uradio. Znam da je nije ni dodirnuo”.
Napravljen je policijski zapisnik o tome šta se desilo. Pitali su me da li želim da tužim čoveka. Nisam ni znala da to mogu. Zapanjena, rekla sam da ne znam. Rekli su mi da, ukoliko želim da ga tužim, moraću da ostanem malo duže kako bi se završila papirologija, ali i da ću morati da dokažem slučaj na sudu.Odmah se javio glasić u mojoj glavi: “Pa dobro, nije se desilo ništa strašno. Samo me je uhvatio za zadnjicu. To se stalno dešava. Neću da ih maltretiram. Neću ni da me mama i baka čekaju”.
Rekla sam da ću razmisliti, a onda su nastavili sa uzimanjem izjave napasnika i njegovog prijatelja. Bila je moja reč protiv njihove.
Ja sam sedela za stolom sa mamom, bakom i Gevinom, šefom obezbeđenja. Pogledao me je i rekao mi: “Treba da ga tužiš. Ne treba da se izvuče sa ovim. I ja imam ćerku, zato to pričam”. Mama i baka su se slagale sa njim. Onaj glasić koji mi je govorio da se nije desilo ništa strašno se utišao, i opet me je preplavio bes.
– Kako NIJE strašna stvar što je nepoznati čovek rešio da me uhvati za zadnjicu dva puta?
– Zašto se očekuje da to shvatim kao kompliment?
– Zašto me je brinulo to što ću, ako podignem tužbu, napraviti dodatni posao ljudima?
– Zašto me je, odmah posle inicijalnog besa, obuzela sumnja?
Dok smo čekale da oni daju iskaze, razmišljala sam o tome kako bi bilo dobro da za početak, kao društvo, krenemo od toga što ćemo prestati da govorimo “to je samo hvatanje”.
Policajac se u međuvremenu vratio i pitao me šta sam odlučila. U mojoj državi, da bi se nešto smatralo seksualnim nasiljem, mora da dođe do penetracije ili kontakta genitalijama. Ipak, samouvereno sam rekla da želim da tužim.
Minut kasnije, stavili su mu lisice i uveli u kola. Moraće da plati kauciju, unajmi advokata i suoči se sa mnom na sudu.
Nije me bilo briga da li ću uspeti da dokažem šta se desilo. Uradila sam ovo za sebe ali i za ženski rod koji se svakodnevno suočava sa ovim i mnogo gorim stvarima.
Zgrabio si pogrešnu zadnjicu, prijatelju. Vidimo se na sudu.
