Ugledni beogradski advokat, aktivist i borac za ljudska prava Srđa Popović u razgovoru za Fenu govori o Haškom tribunalu, haškim presudama, međunarodnoj zajednici i “novoj” poziciji Srbije.
Ovog uglednog intelektualca javnost pamti i po izjavi da je “većina Srba ljuta na Slobodana Miloševića zato što je gubio, a ne zato što je vodio ratove”.
FENA: Kako biste prokomentirali zadnje dvije haške presude čelnicima Herceg-Bosne u kojoj se Hrvatska neposredno dovodi u vezu s ratnim zbivanjima u BiH i oslobađajuću za Jovicu Stanišića i Franka Simatovića kojom se “skida“ odgovornost Srbije za zločine u BiH?
POPOVIĆ : Mislim da je to katastrofalno za međunarodno krivično pravo, da je ovakvom novom praksom Haški tribunal ukinuo neke važne postulate Nirnberškog suda koji su omogućavali da se pozovu na odgovornost visoki državni funkcioneri koji su kreatori jedne zločinačke politike, a ne samo egzekutori i njihovi direktni naredbodavci.
Po logici tih novih presuda, koje se osnivaju na odsustvu dokaza o direktnim naređenjima za vršenje konkretnih zločina, ni sam Hitler ne bi mogao biti proglašen krivim. Presude koje citirate, naročito poslije onih za generala Momčila Perišića i Ramuša Haradinaja,(Hardinaj vođa OVK-a) ogroman su korak unazad u odnosu na dosadašnju praksu međunarodnog krivičnog prava.
Haški tribunal sam je uništio svaku svoju kredibilnost.
FENA: Kao advokat možete li prokomentirati rad Haškog suda u ovih 20 godina?
POPOVIĆ: Ovo što sam upravo rekao nije samo moje mišljenje, bez pretjerivanja se može reći da je cijela svjetska, a naročito stručna javnost zgranuta ovom novom praksom.
Treba vidjeti, naprimjer, reakcije listova kao što su New York Times ili londonski Economist. Sam Haški tribunal je ovim izvršio simbolično samoubistvo.
Ovo daleko prevazilazi sve one ranije kritike pojedinih presuda Tribunala. Ovo je udarac na međunarodno krivično pravo kao takvo, jer se stvara novi presedan koji dekriminalizuje političku odgovornost najvećih zločinaca, onih koji kreiraju zločinačku politiku.
Nirnberške presude bile su izuzetno važno civilizacijsko postignuće, ne samo u međunarodnom pravu nego u shvatanju odgovornosti nosilaca najviših državnih ovlaštenja koje je do tada štitila odgovornost i njihova visoka državna funkcija.
Nove presude Haškog tribunal sada ponovo uspostavljaju taj imunitet.
FENA: Nerijetko se postavlja pitanje zašto advokati brane zločince?Gdje se u takvim situacijama postavlja granica između profesionalizma i etike? Koliko znam i sami ste imali slično iskustvo (npr. Andriji Artukoviću)
POPOVIĆ:Nevjerovatno je niska pravna svijest onih koji takva pitanja mogu postaviti. Tu se pokazuje ogromno nerazumijevanje same institucije suda i hiljadama godina građenog sistema krivičnog postupka.
To je porazno da se takve stvari moraju objašnjavati. Da bi se obezbijedila pravičnost suđenja postupak mora biti kontradiktoran, a to se postiže tako što u postupku moraju postojati dvije strane, jedna (optužba) koja iznosi dokaze o krivici i druga (odbrana) koja provjerava te dokaze sa stanovišta zakonske pretpostavke nevinosti.
Ako dokazi optužbe izdrže ovu provjeru okrivljeni se oglašava krivim, ako ne izdrže optužba se odbija. Provjera je nužna da neko nevin ne bi bio osuđen. Odnos profesionalizma i etike riješen je na taj način što branilac smije braniti samo ZAKONITE interese okrivljenog. Recimo smije dovoditi u pitanje pouzdanost dokaza optužbe, ali, recimo, ne smije lagati, odnosno svjesno obmanjivati sud.
FENA: Stiče se utisak da se Srbija od “zločestog djeteta“ koje zaslužuje kaznu pretvara u “nestaška“ koji se “samo zaigrao” tj: međunarodna zajednica nagrađuje svaki pozitivan potez koji dođe iz Srbije?
POPOVIĆ: Slažem se s tim da je Srbiji mnogo toga neosnovano, a po mom mišljenju i glupo, oprošteno. Međunarodna zajednica to smatra sredstvom ohrabrenja Srbije da promijeni svoje vrijednosti, da ne bude dokraja ponižena, kao i da “doprinese pomirenju” time što neće davati materijala za revanšizam drugima u regionu.
Po meni je ovo sasvim naopaka logika. Ta logika prisutna je od početka naših regionalnih ratova. Ona je odmah bila uspostavljena u lažnoj dilemi: šta je važnije pravda ili mir?
Najčešće je ta dilema rješavana tako što je prednost davana miru.
Dejtonski sporazum je prva stvar koja tu pada na pamet. Već kada je donošen bilo je jasno da takva tvorevina ne može funkcionisati, upravo zato što počiva ne nepravdi.
Po tu cijenu stvoren “mir” je ciničan, ostavlja gorak ukus, pun je otrova, frustracija i pogrešnih signala. Loš mir i loša pravda. U takvom rješenju, po meni, ima i doze rasizma, jer se zasniva na stavu da je za ove divlje narode na Balkanu to dovoljno pravde.
FENA: Može li se reći da je Srbija shvatila koji su prioriteti npr. dostupnost fondovima, mogućnost investicija pa u skladu s tim i prilagođava se “željama“ EU?
POPOVIĆ: To je sada gotovo opšta mantra u političkim krugovima Srbije. To nalaže takozvani “državni razlog”.
Međutim, po mom mišljenju problem Srbije nisu prvenstveno granice i pristupanje EU. Problem Srbije je srpsko društvo, koje je 1991. godine odlučilo da plebiscitarno podrži jednu ekspanzionističku i rasističku politiku pretočenu u jednu orgiju mržnje, nasilja, zločina.
Ta politika je doživjela puni poraz u opštem bankrotu, finansijskom, privrednom, kulturnom i moralnom.
Društvo je u međuvremenu postalo nesposobno da dokraja asimiluje ovo iskustvo, upravo zbog potisnutog osjećanja krivice što je u sopstvenoj propasti i samo aktivno učestvovalo kroz svoje najvažnije institucije (vojska, policija, politički vrh, crkva, mediji, sve kulturne institucije).
Nakon poraza postoji, naravno, difuzno nezadovoljstvo ovakvim stanjem, ali se odgovornost nalazi svud, osim u sebi. Danas su u Srbiji, demokratski izabrani, upravo oni koji su autori ovog velikog društvenog poraza koji su baš i izabrani jer garantuju da nikakvog preispitivanja odgovornosti neće biti. Dostupnost fondovima tu malo može pomoći, kaže Popović u razgovoru za Agenciju Fena.
