Zamislite neko čovek treba da bude pa da, poput Aleksandra Vučića, posle celozimske pobune građana Srbije, izjavi: “Ne bojim se protesta, ne bojim se naroda, vladaću narednih deset godina, vladaću dokle hoću…”
Veliki srpski pesnik iz Hercegovine Jovan Dučić pre mnogo godina o takvima je napisao sledeće: “Takvi su najopasniji po državu, ne zato što se ničega ne plaše, nego zato što se ničega ne stide.”
Kada je 2012. godine na mesto predsednika Fudbalskog saveza Srbije stavio svog telohranitelja iz radikalskih dana i tako ga nagradio što je na konferenciji za novinare odglumio ranjenika u sukobu sa policijom na protestnom mitingu protiv hapšenja ratnog zločinca Radovana Karadžića 2008. godine, niko nije mogao ni da pretpostavi da će u svim državnim institucijama zavladati takav polusvet.
Vrlo brzo, međutim, njegova prijateljica je postala predsednica opštine, vlasnik pečenjare direktor Kolubare, najvećeg rudnika u Srbiji, šofer je postavljen na mesto ministra rada, dezerter je postao ministar vojske, konobar na čelu agencije za privatizaciju, a zdravstvo vodi čovek koga zovu “Smrt”.
Da je Srbija pravna država…
Sve je to tako zato što se samo u Srbiji oni koji su na vlasti, koji svakodnevno gaze Ustav, rade sve protivno zakonima, lažu, kradu, falsifikuju diplome i doktorate, pa čak i ubijaju, nazivaju političarima. U normalnom svetu takvi se vode kao kriminalci i prema njima se tako i postupa.
Na čelu te družine, pod plaštom politike, čovek je koji sa svojom svitom plaćenika, po ko zna koji put na naš račun, dakle trošeći naš novac, obilazi Srbiju, obećava sve i svašta, pričajući uvek istim ljudima laži, bajke, skaske i uspavanke o nekakvoj budućnosti, o zlatnom dobu Srbije, o najvećem standardu u regionu…
Tačno je: Aleksandar Vučić i njegovi poltroni imaju najveći standard ne u regionu, nego i u Evropi, jer uzimaju i prodaju sve što požele, pretvarajući Srbiju u svoj feudalni posed. Njihova volja je jedini zakon u ovoj zemlji, jer su uništili parlament kao zakonodavno telo i ne odgovaraju nikom, niti polažu račune bilo kome. Građani, koje su na taj način ponizili, zgazili im dostojanstvo, uništili normalni život, nemaju drugi način nego da na ulici brane svoju državu i traže pravo i pravdu.
Oduzeli su ljudima čak i skupštine stanara, postavljajući svoje partijske poslušnike na izmišljena mesta upravnika zgrada, kako bi narodu izvukli i poslednju paru iz džepova. Ograničili su slobodu kretanja jer su komunalnu policiju pretvorili u zločince i svoju paravojsku dajući joj pravo da kažnjava građane koji ne mogu da dokažu kojim su prevozom stigli iz Starog u Novi Beograd. Uveli su nekakve svoje privatne izvršitelje, koji bez sudskog rešenja izbacuju iz stanova stare osobe i majke sa decom na ulicu zbog neizmirenog dugovanja. Istovremeno, Vučić ostavlja svom prethodniku predsedničku rezidenciju na Dedinju, da se sa porodicom baškari kao da mu je deda bio kralj Petar Prvi Karađorđević.
Sve su to, međutim, prekršaji u odnosu na teška dela koje je Vučić napravio za skoro tri decenije otkako se bavi politikom. Da je Srbija pravna država, da Ustavni sud radi svoj, a republički javni tužilac svoj posao, mi ne bismo imali problem sa Vučićem… Umesto javnog tužioca, građani Srbije mirnim protestima dižu optužnice protiv tog čoveka.
Optužnica po više tačaka
Građani ga optužuju jer je, kao glasnogovornik ratne političke koalicije Slobodan Milošević – Vojislav Šešelj, išao po čuvenoj “graničnoj liniji” Karlobag – Ogulin – Virovitica, raspirujući međunacionalnu mržnju između Srba i Hrvata. Epilog: desetine hiljada mrtvih i stotine hiljada raseljenih Srba iz Hrvatske.
Građani ga optužuju da je, kao ministar informisanja Miloševićevog režima, imao obavezu da obavi evakuaciju Radio-televizije Srbije kako ne bi poginulo 16 nevinih ljudi u bombardovanju. Umesto toga, učestvovao je u progonu novinara i zatvaranju medija.
Građani ga optužuju jer je, kao premijer Srbije, prikrivao ko je i zašto u izbornoj noći srušio čitav jedan gradski kvart, Savamalu u Beogradu.
Građani ga optužuju zato što je tajnim ugovorima sa Arapima, Francuzima i inima otuđio javna i državna dobra Srbije.
Građani ga optužuju što nas je vratio u predpolitičko doba, uništivši podelu vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku. Izbrisao je razliku između politike i kriminala tako što je dozvolio da drski i agresivni kriminalci unište sve državne institucije i počnu nesmetano da kradu i pljačkaju sve što im padne pod ruku.
Jedini politički program Vučića jesu laži i lažna obećanja. To nije krivično delo, ali jeste obmana građana Srbije.
Kada je o Kosovu reč, nadmašio je u lažima i samog barona Minhauzena. Ta bivša južna pokrajina Srbije mu je paravan iza koga se krije besomućna pljačka građana. Jer, samo on u ovoj zemlji zna kome se, kako i zašto daje novac iz budžeta navodno namenjen Srbima na Kosovu. Obećao je i slagao da će Srbija pod njegovom vlašću dobiti 100 milijardi stranih investicija.
Srbija kao sabirni logor
Obećao je i slagao da ljudima neće dirati plate i penzije, a onda je punio budžet oduzimajući građanima Ustavom zagarantovanu imovinu. U međuvremenu je utrostručio visine poreza i uveo nove na sve i svašta. Samo nam još vazduh ne oporezuje.
Ukinuo je kultne TV emisije, zabranjivao nepodobnim umetnicima izložbe i koncerte, okupirao većinu štampanih i elektronskih medija i od njih stvorio najveću fabriku laži na svetu. Štiti od zakona razne jotke, babiće, radojičiće, simonoviće… Pretvorio je Srbiju u pravi sabirni logor, u kome on deli radne obaveze i svima određuje primanja.
Zbog svega rečenog, sa njim i njegovom družinom, Srpskom naprednom strankom, Socijalistočkom partijom Srbije, Srpskom radikalnom strankom i Jedinstvenom Srbijom, Srbija više nikada ne sme ići ni na kakve izbore. Njima trebaju ukinuta sva politička prava. A Vučić, posle 15 godina na vlasti i još toliko u politici, ostaje još samo jedno pravo, a to je – neopoziva ostavka.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
