Najbolja rukometašica Irana nestala je tokom SP u Španiji i zatražila politički azil.
Sve češće se dešava da tokom velikih sportskih događaja nestaju sportisti iz siromašnih zemalja. Vole sport, žele njime da se bave, ali kako bi obezbedili bolju budućnost sebe i svoje porodice – nekada se odluče i da se “izgube” tokom turnira i ostanu u zemlji domaćina.
Tako je tokom Svetskog prvenstva u rukometu za žene u Španiji nestalo nekoliko sportistkinja. Ni traga ni glasa nema od pet rukometašica Kameruna, ali i najbolje igračice Irana.
U pitanju je Šagajeg Bapiri (30) koja je blistala u dresu Irana, međutim njena reprezentacija je turnir završila na pretposlednjem mestu, a ona je odlučila da se ne vrati kući. Odlazak na Svetsko prvenstvo u Španiju bio joj je samo način kako bi zatražila azil pošto je u Iranu “nevidljiva”.
Tako nijedna TV stanica iz Irana nije emitovala nastup rukometašica, pošto i inače ne prenose sportska takmičenja kod dama, dok Bapiri ističe i da su ih pred polazak ismevali.
“Samo ćete nas brukati, bolje da ne idete…”, navodno su joj rekli navijači.
Nakon što je Bapiri “nestala” u Španiji, zatražila je politički azil, a potom se oglasila za “Glas Amerike”. Ispričala je potresne detalje koje svet do sada možda nije znao, kao i sa kakvim sve problemima se nosila pošto je odlučila da se bavi rukometom u Iranu.
“Naša noćna mora počela je i prije odlaska na Svetsko prvenstvo. Kada je objavljen popis pozvanih igračica, nedostajale su dve najbolje rukometašice koje imamo u Iranu. Bila sam šokirana. U početku sam mislila da je to samo greška Saveza. Konačno, kasnije se na ovu temu pojavio i tekst u kojem se opravdano kritikovao izostanak dve devojke. Ovaj tekst je podeljen na društvenim mrežama i ja sam se složila sa onim što je napisano, zbog čega sam isti test ‘lajkovala’, kao i neke druge rukometašice. Sledećeg dana predstavnik našeg Saveza je počeo da nas napada i da viče. Pretili su nam da ni mi nećemo otići u Španiju na Svetsko prvenstvo i da će nas obrisati sa spiska. Na kraju sam ja počela da govorim. Rekla sam da ne mogu tako da nas tretiraju zbog jednog lajka i zbog našeg mišljenja”, rekla je rukometašica Irana.
Nakon toga su joj tražili da se izvini, što je odbila.
“Onda je počeo još jedan skandal. Jedan od naših trenera htio je da sve rukometašice koje su lajkovale tekst budu smaknute sa spiska. Nakon dugih rasprava, vraćene smo na treninge, ali smo bile uznemirene. Lično sam se osećala nemoćno, pogotovo jer mi je rečeno da imam dva dana da im pokažem da zaslužujem da idem na Svetsko prvenstvo. Na kraju sam se spasila, ostala sam na spisku”.
Bapiri ne želi da se vrati u Iran jer kaže da se tamo “događa nešto loše što ne može da prihvati”, pošto je za 30 godina života u ovoj zemlji videla svašta.
“Toliko je ograničenja za žene u Iranu… Ne znam ni kako da vam to objasnim. Mnogo patimo u Iranu. U iranskom društvu postoji ogromna razlika između muškaraca i žena. Da vam navedem jedan primer koji nema veze sa sportom. Moju košminicu u Iranu redovno je tukao muž. Kad je konačno podnela tužbu protiv njega, sudija joj je rekao: “Gospođo, u Iranu muž ima pravo da vas tuče jednom godišnje”. Nakon tog odgovora ta žena je odustala od razvoda, adsvokata, svega. Bila je tako šokirana”, ispričala je rukometašica Irana.
Njoj se na Svetskom prvenstvu desila i velika neprijatnost.
“Na našoj prvoj utakmici na Svetskom prvenstvu protivnik mi je nesvesno skinuo ‘veo’ sa glave. Ne možete ni da zamislite kako me je nakon toga nagrdio selektor, iako se kasnije događalo to i drugim igračicama. Druge je mirno upozoravao da paze na to da im ne padne veo s glave, a na mene se drao. Kad su mi “izašla” dva pramena kose, on je počeo da vrišti. Rekla sam mu da mi u Iranu na silu moramo da prihvatimo hidžab, iako se ne slažemo s njim, ali ovde, tokom utakmica, nisam bila kriva. Slučajno me protivnik povukao i veo mi je spao. Sve u svemu, ne mogu da prihvatim da me tako tretiraju, zato sam zatražila azil i odlučila da ostanem u Španiji”.
