Kada je 2008. godine sklopljena koalicija između Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije, taj sporazum zapečaćen je dokumentom pod nazivom “Deklaracija o pomirenju”. Aboliranje SPS-a od odgovornosti za ratnu politiku devedesetih podstaklo me je tad da napišem satiričnu verziju te deklaracije, iz ugla Ivice Dačića.
Peti član te satirično-fantastične dekaracije glasio je: “Srbija nikada nije bila u ratu, niti je slala svoju vojsku i paravojne snage da kolju, siluju, pale i pljačkaju po okolnim zemljama. Mi smo poznati po tome što smo, kao nadnaravno gostoljubiv narod, vazda vojevali kod svoje kuće, koristeći sve prednosti domaćeg terena. Uvek smo vodili samo oslobodilačke ratove, a ko je još video da se oslobodilački rat vodi u tuđoj državi? Tu nema nikakve logike. Možda naša logika ne odgovara stvarnosti, ali ko još pita stvarnost šta njoj odgovara?! Stvarnost može samo da se pomiri sa sudbinom, sledeći duh sveopšteg pomirenja, i da ćuti i trpi kao svaki lojalni podanik”.
Tradicija oslobodilačkih ratova
Čudni su putevi satiričnih tekstova. Ono što je pre deset godina izgledalo kao satirično preterivanje, kao hiperbola i književna fantastika – danas je postalo gola realnost. Srbija ne samo da negira svoju odgovornost za ratove i zločine, već je nedavno dobila i zakon koji potvrđuje njenu apsolutnu nevinost. Skupština Srbije usvojila je Zakon o ratnim memorijalima koji, kako to lepo piše u zvaničnom saopštenju, “uređuju pitаnjа od znаčаjа zа zаštitu, redovno održаvаnje, investiciono održаvаnje, uređenje, uklаnjаnje i finаnsirаnje održаvаnjа i uređenjа rаtnih memorijаlа”.
To izgleda kao dobra i plemenita ideja, sve dok se ne zaviri u sadržaj zakona. A u zakonu lepo piše da je Srbija uvek vodila samo oslobodilačke ratove, a predviđa i formiranje Saveta za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije. Kako stoji u članu 3, dotični Savet će davati mišljenje “povodom predloga za uređenje ratnog memorijala i uklanjanja ratnog memorijala”. Član 19 ovog zakona predviđa strogu proceduru za podizanje novih spomenika. Predlog za izgradnju ili postavljanje ratnog memorijala mora da sadrži, između ostalog, i “opis konkretnog događaja koji je u skladu sa tekovinama oslobodilačkih ratova Srbije”.
A šta ćemo ako istorijske činjenice i stvarnost nisu “u skladu sa tekovinama oslobodilačkih ratova Srbije”? Šta ako neko poželi da napravi spomen-obeležje žrtvama zakopanim u masovnu grobnicu u Batajnici? Šta ako se nađe neko ko bi postavio spomenik ubijenim i mučenim Bošnjacima u logorima Šljivovica i Mitrovo Polje? Šta ako se desi čudo, pa zahtev Žena u crnom za dodeljivanjem trajne lokacije za izgradnju spomenika žrtvama genocida u Srebrenici naiđe na razumevanje nadležnih? Ništa, takvi pokušaji su od sada osuđeni na propast, jer je izgradnja spomenika koji govore o nepočinstvima Srbije zabranjena zakonom. Ukoliko zakonske odredbe ne odgovaraju stvarnosti, utoliko gore po stvarnost. Što bi rekla satira: ko još pita stvarnost šta njoj odgovara?!
Historijske činjenice nisu u skladu sa zakonom
Donositi zakon koji će veličati tradiciju oslobodilačkih ratova nakon što je Srbija vodila niz osvajačkih vojnih pohoda, može da deluje samo kao vrhunac cinizma. Nakon neuspelog pokušaja da se osvoji cela BiH i pola Hrvatske, isticanje srpske slobodarske tradicije izgleda kao loš vic. Osim ako narodni poslanici ne misle da su i ratovi koje je Srbija vodila devedesetih godina prošlog veka bili oslobodilački. U tom slučaju, postavlja se čitav niz nezgodnih pitanja. Od čega su to tačno tenkovi i haubice oslobađali građane Dubrovnika ili Vukovara? Možda od nepodnošljive lakoće postojanja? Kako se to oslobodilački rat vodi opsadom Sarajeva? Kako to da vojska koja vodi oslobodilački rat usput počini i genocid? Omaklo im se?
Međutim, nije zakon problematičan samo kad je u pitanju izgradnja novih spomenika. Osim podizanja novih memorijala, zakon predviđa i rušenje starih. Član 20 zakona predviđa uklanjanje memorijala ukoliko se utvrdi da je “posvećen događaju koji nije u skladu sa tekovinama oslobodilačkih ratova Srbije”.
Istraživač Fonda za humanitarno pravo Nemanja Stjepanović upozorio je do kakvih bi pogubnih posledica mogao da dovede ovaj član zakona. Prema njegovim rečima, član 20 znači da bi “spomen-obeležje žrtvama otmice u Štrpcima koje je postavljeno u Prijepolju moralo biti uklonjeno, baš kao i spomen-ploča Tomi Buzovu, žrtvi istog događaja, koja je postavljena na zgradi u kojoj je živeo na Novom Beogradu”.
Jednostavno, Zakon o ratnim memorijalima ne predviđa mogućnost da su srpska vojska, policija ili paravojne formacije ikad učinili išta loše, da su nekom naneli zlo i iza sebe ostavili žrtve. Zakon prosto ne priznaje istorijske činjenice o poslednjim ratovima, ne zanima ga nikakvo odavanje počasti žrtvama Miloševićevih ratnih pohoda, niti priznaje njihovo postojanje. Zakon ima svoju verziju istorije po kojoj je Srbija vodila isključivo oslobodilačke ratove. Odatle sledi logičan zaključak, u duhu stare dobre autoviktimizacije, da su Srbi uvek bili samo žrtve.
Nacionalistički autizam
Tome u prilog govori i zvanično obrazloženje za donošenje ovakvog zakona u kojem se kaže da je “jedan od ciljeva Zakona o ratnim memorijalima da se evidentiraju svi memorijali da bi se građanima skrenula pažnja na stradanje srpskog naroda kroz istoriju”. Međutim, ukoliko se spomenici podižu isključivo srpskim žrtvama, a negira se postojanje žrtava drugih nacionalnosti za čije je stradanje odgovorna država Srbija, to samo znači da velikim rodoljubima koji donose ovakve zakone nije stalo ni do srpskih žrtava. Otuda ne čudi što državni organi ne žele da utvrde tačan broj srpskih žrtava ni u jednom ratu, jer im to otvara ogroman prostor za manipulaciju. Njima su srpske žrtve potrebne samo kao pogonsko gorivo za osvetnički nacionalizam, za resantiman koji bi mogao da pokrene novu spiralu nasilja.
Zakon o ratnim memorijalima nije nekakav usamljeni incident, već deo vrlo konzistentne politike. To je samo još jedna epizoda u uzaludnom pokušaju srpskih vlasti da falsifikuju prošlost, zataškaju odgovornost za ratne zločine i prikažu Srbiju kao nevinašce. Zakon se savršeno uklapa u atmosferu poricanja koju, između ostalog, čine i negiranje genocida u Srebrenici, slavljenje masovnih ubica kao srpskih heroja, Vulinov “tihi ponos” na ratne zločince, osuđeni zločinci na mestu predavača u Vojnoj akademiji, oslobađanje pripadnika JSO od optužbe za oružanu pobunu, ruganje srebreničkim žrtvama u udarnom televizijskom terminu i činjenica da 71 posto građana Srbije ne zna ništa o opsadi Sarajeva. Zvanična politika Srbije je nacionalistički autizam, samoizolacija od sveta i zatvaranje u zločinački brlog. Sada je taj autizam dobio i svoje zakonsko utemeljenje.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
