Da su nas pitali, Kosovo i Srbija bi na svom kontu već imali nekoliko međusobnih utakmica, kaže Fadil Vokrri.
Fadil Vokrri se nije promenio. Predsednik Fudbalske federacije Kosova nastavio je strpljivo i ambiciozno, da traži šampionski put i da stremi ka pobedničkim visinama.
Posle zanimljive međunarodne karijere i četvrt veka gađanja i pogađanja suparničke mreže, Vokrri je okačio kopačke o klin, a onda sa pozicije glavnokomandujućeg u fudbalskom resoru bivše južne pokrajine Srbije, bezgraničnom upornošću i ličnim lobiranjem kod Sepa Blatera, doprineo da nezavisno Kosovo bude primljeno u svetsku i evropsku kuću fudbala, što je višedecenijski san svih zaljubljenika u najpopularniji sport, od Prokletija do Šar Planine i Kopaonika.
Kupujuem, prodajem, oduzimam, ne dodajem
„Konačno smo odahnuli. FIFA i EUFA su našim prijemom u članstvo najbrojnije planetarne organizacije, po ko zna koji put, priznali da fudbal nema granica. Da je igra u prvom planu, uprkos neizbežnih i zakulisnih političkih ujdurmi, koje prate fudbalsko vojevanje, u kome na kraju ipak pobedi spartanski duh, istina i makar trenutna pravda“, ocenjuje Vokrri.
Predsednik najmlađe članice u prestižnim asocijacijama, kaže da je prijem Kosova prirodan epilog, u interesu sporta i regionalnog mira:
“Da su nas pitali, Kosovo i Srbija bi na svom kontu već imali nekoliko međusobnih utakmica. Bolje bi igrali u Beogradu i Prištini, nego u Briselu (!)“.
Zatim, kratka pauza, pa rafalni odgovor: “Za dogovor, nikad nije kasno. Prednost mora da ima razgovor. Ako treba, bolje je decenijama tražiti kompromis, nego minut ratovanja. Na Balkanu su, kao svi susedi, upućeni na saradnju, na zajedničku korist. Ne samo u sportu, već u svim aktivnostima, kao preduslov našeg bržeg izlaska iz tranzicione krize, koja je krvavo koštala sve bivše jugoslovenske republike“.
Rođeni Podujevac, u matičnom zonašu Labu je kao petnaestogodišnjak počeo da trese mreže, a danas brine reprezentativne brige. U svakom, pa i ovom dijalogu, rado pominje da Kosovari čine bolju polovinu reprezentacije Švajcarske i Albanije, da igraju vodeće uloge u Norveškoj i Švedskoj. Pa i u Finskoj.
“Budućnost pripada Kosovu. Ne samo zbog nataliteta, već zbog talenta i posvećenosti fudbalskom umeću. Naročito je to vidljivo u mlađim kategorijama, bezmalo svih severnoevropskih selekcija, u kojima golobradi Albanci vode glavnu reč“, kategoričan je Vokrri.
Međutim, dosadašnji rezultati Kosova ga demantuju. Bez golova, remi u istorijskom debiju protiv Haitija u Kosovskoj Mitrovici, pa katastrofa protiv Turaka 1:7, onda u Ženevi poraz od Senegala 1:3 i na kraju minimalni trijumf nad anonimnim Omanom 1:0.
„Prvi mačići se u vodu bacaju. To su revijalni mečevi, koji su imali neke druge konotacije i prizvuk, čiji nas okidač i dan-danas prati. Toliko upadljivo da u svakom obraćanju javnosti, što se tiče reprezentativnog imidža ništa ne prodajemo, ne kupujemo, ne oduzimamo, niti dodajemo“, kaže Vokrri.
Srbi dobrodošli u reprezentaciji
O fudbalskoj orijentaciji, bez političkih konotacija, Vokrri, snagom apela, naglašava: „Sadašnje Kosovo je država građana. To znači da, bez obzira na poreklo, svi koji se nametnu za državni tim i budu po ukusu selektora imaju pravo da brane boje reprezentacije. Prema tome, računamo na Srbe, kao i sve ostale kandidate, koji su dobrodošli, ako svojim umećem mogu da doprinesu afirmaciji kosovskog fudbala. U tom cilju, već uskoro, zvaćemo Krasića i Biševca, pod našu zastavu“.
Cilj je sistem koji pravi zvezde
Bivši golgeter Prištine, Partizana, Nima, Fenerbahčea, Burža i Montlusona, podjednako duboko i živopisno, koliko i smelo otvara karte.
Ohrabren međunarodnim iskustvom i evropskim formatom, ima jasnu koncepciju državnog tima.
Zato govori uravnoteženo sa žarom i hladnom proračunatošću: „Nema u fudbalu, ništa prečicom. Brzina nije saveznik u organizaciono-kadrovskim poslovima koji ne trpe improvizaciju, na putu naše ideje da proizvodimo buduće zvezde. Najkasnije za deceniju, čeznemo da budemo među pet vodećih izvoznika fudbalskog znanja u Evropi“.
U toj težnji, Vokrri se raduje kosovskoj mladosti, iako zna da će neretko zbog neiskustva plaćati ceh. Takođe, u ohrabrujućoj situaciji punoj zanosa, uzajamnog poverenja i motiva do ostrašćenosti, veruje da selektor Albert Bunjaku, uprkos švedskom(!) prebivalištu, može sa svojim istomišljenicima Celinom, Prekazijem, Krasnićijem, Ramom i Kolarijem, zaduženim za rad sa mlađim kategorijama, da prevaziđu skromno sponzorsko finansiranje.
Možda su zbog izostanka budžetskog finansiranja, sva dosadašnja okupljanja reprezentativaca Kosova, bila kratka i intenzivna. Nije bilo zamarajućih treninga, opuštanja, ležernosti, dosade, nego se u svaki meč ušlo biranim rečima, prepunim respekta prema rivalu.
„Ni krivi, ni dužni brišemo političke ožiljke. Prema Ahtisarijevom planu, naši zemljaci koji žive i igraju daleko od zavičaja, imaju pravo na dvojno državljanstvo, što pruža šansu nekim talentovanim i anonimnim pojedincima, da u manjoj konkurenciji kucaju na vrata naše reprezentacije“, objašnjava Vokrri.
Po istom receptu, iz nevine dečije ljubavi partizanovac i pre seobe u beogradske „crno-bele“, a onda već viđeni predsednik i pre izbora na čelo FF Kosova, kaže: “Sve je to super, ali život je nešto drugo“.
Vokrri otkriva kako se sad već pre više od tri decenije preselio na Topčidersko brdo, iako je prethodno bio u pregovorima sa upravom iz Maksimira:
„Brzo sam morao da učim neke životne lekcije. Znao sam da kao i svaki profesionalac živim od kratkotrajne karijere. Zato sam, prevashodno iz porodičnih razloga napustio Prištinu u kojoj mi ništa osim trofeja nije nedostajalo.“
Uz Partizan, prisećanje na ponižavajući poraz od Fljamurtarija i misteriozna eliminacija u tragikomičnom revanšu protiv Rome:
“To su neobjašnjivi promašaji, koji prate fudbal. Kome danas da objasnimo da Partizan na čijem je golu bio Fahrudin Omerović, a u odbrani Vermezović i Župić, može da primi čak četiri gola?“
Kad bi fudbal, bio hokej
Pitanje još uvek čeka odgovor.
Za razliku od nezaboravnih pobeda nad večitim rivalom u četvrtfinalu domaćeg Kupa, kad su njegovi golovi odlučili pobednika: “Šlag na tortu je stavljen u finalu, kad smo do vrha napunili mrežu Veleža – 6:1“.
Prirodno spontan i dobronameran sagovornik, za državni tim Jugoslavije odigrao je 12 mečeva i u svakom drugom bio strelac, najradije se seća Kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 1987. godine: “Snage smo odmerili, protiv Severne Irske. U Sarajevu, na prepunom stadionu Željezničara, torpedovali smo Irce sa 3:0. U nezaboravnoj amosferi, za sva vremena, u srcu čuvam Grbavicu i pamtim svoja dva gola, dok je strelac poslednjeg pogotka, iz prenala, bio Hadžibegić“, naglašava Vokrri.
Osim bez premca
Kad govori o fudbalskim učiteljima koji su udarili pečat njegove karijere, Vokrri bez okolišenja konkretizuje, sledeće klupske stratege: „Što se tiče klupskih trenera na moj razvoj najviše su uticali Fuad Muzurović, Miroslav-Ćiro Blažević, Nenad Bjeković i Fahrudin Jusufi. Ali, u reprezentaciji bez premca je autentični Ivica Osim“.
Naslednik Dragan Manceu, u rezervisanom dresu Partizanove „devetke“ na kraju je odgonetnuo još jednu od najvećih tajni iz aktivne karijere u kojoj je posle promašaja penala protiv Zvezde, nerado izvodio najstrože kazne:
“Kad bi fudbal bio hokej, sve bi bilo OK i najbolje bi izvodio penale. Krenem, pravo na golmana, pa onda malo driblinga i gol. Ovako, prema propozicijama, šanse su 60 posto za izvođača, a 40 posto za golmana. Zato što čuvari mreže nemaju šta da izgube, a izvođače svi napadaju, ako promaše cilj“.
To je Fadil Vokrri. Nekad spoj srca i novčanika, danas ostvareni predsednik FF Kosova, koji zna da „nema unapred dobijenih bitaka, da se šampion ne postaje u kancelariji, da je u tandemu sa Milkom Đurovskim bio bolji od Bore Cvetkovića i Piksija, da su Priština i Lirija, kopija rivalstva između Zvezde i Partizana, Sarajeva i Želje, Hajduka i Dinama“.
I na kraju, Vokrrijeva intima:
“Ponosan sam što sam tokom decenija fudbalskog prijateljstva, upoznao istomišljenike čija je cementirana ljubav odolela nameri nametanja političkog zaborava“.
Eto, baš Vokrri hoće. Da se zna i ne zaboravi. Direktno iz Prištine…
