Diwan: Jedan ste od onih nekadašnjih mladih Albanaca koje je još komunistički režim u bivšoj Jugoslaviji hapsio i zatvarao. Koliko ste godina i gdje proveli u zatvoru i šta je zapravo bio razlog?
– Počevši od 1982. godine, dva puta sam bio uhapšen i osuđen na duge zatvorske kazne. Prvi put je to bilo 1982. i bio sam osuđen na dvije godine zatvora, a drugi put 1986. osuđen sam na ukupno 11 godina zatvora. Međutim, srećna okolnost je bila to što je 90-tih godina počeo raspad te vještačke tvorevine zvane Jugoslavija, u kojoj su Albanci ostali protiv svoje volje, te sam sve ukupno odležao nešto manje od 7 godina! Veći dio kazne odležao sam u republici BiH, te nas je 1990. Bosna i Hercegovina, uz veliko lično angažovanje gosp. Izetbegovića, u neku ruku amnestirala, s’tim što nije imala pravo na to. Mi smo pušteni svi na uslovni slobodu. Trebao sam biti u zatvoru do 1997. godine, no tim aktom republike BiH, svi albanski politički zatvorenici su pušteni na slobodu.
Prvi put sam bio osuđen po famoznom članu 133. radi neprijateljske propagande, te drugi put po članu 136. KZ zbog udruživanja radi neprijateljske djelatnosti.
Veliki dio tog vremena sam bio po BH zatvorima, Zenica, Foča i Mostar. Naravno, kao tranzit i sarajevski CZ. Tu sam imao prilike da upoznam Bosnu i Bošnjake i to mi je kasnije pomoglo puno da shvatim svu tragiku zločinačke politike Srbije prema Bosni.
U zatvoru sa Alijom Izetbegovićem
Diwan: Zajedno ste bili u zatvoru u Foči sa rah. Alijom Izetbegovićem. Kakva su Vaša sjećanja na Aliju?
– Bio sam dosta mlad u to vrijeme, a on je bio već intelektualac u godinama. Bili smo zajedno u jednoj povećoj sobi sa mnogo drugih zatvorenika, među kojima su bili i drugi albanski i bošnjacki politički zatvorenici. Recimo, Fuad Gorana iz Ulcinja je bio najbliži prijatelj sa g. Izetbegovićem. Lično sam par puta imao prilike da popričam sa njim, nešto duže, te sam shvatio da se radi o veoma mudrom, poštenom i savjesnom lideru, koji će učiniti dosta dobrih stvari za njegov narod. Naime, ja mislim da su Bošnjaci imali sreće da su imali čovjeka tog kalibra na čelu države u najtežim trenucima.
Diwan: Šta danas kosovski Albanci misle o Aliji?
– Većinom njega vide kao državnika koji je bio u gotovo nemogućoj misiji, ali koji je ipak izborio za svoj narod slobodu i izbjegao opasnost od istrebljenja i asimilacije.
Bošnjaci i Albanci su evropski narodi
Diwan: Danas ste ugledni kosovski analitičar i novinar, Albanci su ostvarili svoj vjekovni san o nezavisnosti Kosova, kada bi morali izdvojiti nešto što je najvrijednije što su Albanci radili da dođu do te nezavisnosti, šta bi to bilo?
– Pa vidite, Albanci su doživeli nezavisnost Albanije 1912. godine, ali veći dio teritorija koje su tada bile nastanjene Albancima, ostali su van te novostvorene države. I tada je došlo do okupacije od strane srpske države koja je tvrdila da nas je osobodila od Turske. Međutim do 1999. na Kosovu je uvijek postojala jedna jaka struja otpora srbijanskom režimu, bilo kraljevskom, prije Drugog svjetskog rata, bilo komunističkom poslije. Šta je najvrijednije od tog pokreta otpora? Pa, sama ideja o slobodi i očuvanje identiteta. I na kraju, a možda i na početku svega jeste da je ideja slobodne i ujedinjene Evrope kod Albanaca postala glavna pokretačka snaga, glavni ideal mlađih generacija.
Diwan: Bošnjaci su dali mnogo više žrtava od Albanaca u posljednoj agresiji, ipak, ni to nije pomoglo da se dođe do funkcionalne države. Imamo paradoks da je u BiH genocid nagrađen u formi jedne Republike Srpske. Da li je presudna razlika između kosovske nezavisnosti i bosanskog „statusa quo“ to što su kosovski Albanci imali bezrezervnu podršku Zapada i Amerike?
– Mislim da je bezrezervna orijentacija Albanaca ka Evropi i Zapadu bila veoma važna za stratešku orjentaciju Zapada prema nama. Naime, Albanci po pitanju identiteta nemaju nekih ozbiljnijih dilema, mi se osjećamo Evropljanima „u dobru i u zlu“! Imamo i istorijsko pamćenje kad Evropa nije baš bila ono što je danas, ali nas to ne navlači na neku osvetničku ideju, jer to bi za nas bilo kao okrenuti se protiv sebe.
Što se tiče Bošnjaka, smatram da je bošnjacki identitet, takodje, evropski i da religija nije smetnja na tom putu. Zahvalnost za pomoć i podršku nekih islamskih zemalja i Turske, ne bi trebalo do zamagljuje nacionalni i evropski identitet Bošnjaka. Mi znamo da su Evropljani napravili dosta grešaka zbog kojih su ispaštali Bošnjaci, ali to nije razlog da se Bošnjaci odreknu svog evropskog identiteta. Evo sad imamo presudu holandskog suda koji okrivljuje svoju državu zbog grešaka tokom rata. Toga, vjerujem, da će vremenom biti još više, te će i Srbi doći u situaciju da priznaju svoje greške. Ja vidim Bošnjake kao dio Evrope, ali to neće biti lak put, to će ujedno biti i unutrašnja borba oko evropskog identiteta Bošnjaka.
Sandžak i Preševska dolina trebaju biti autonomije
Diwan: Pratite li dešavanja u Sandžaku? Sandžački Bošnjaci i kosovski Albanci su kroz historiju bili upućeni jedni na druge? Čini se da u poslijednje vrijeme dolazi do kidanja tih veza. Šta je razlog tome i kako gledate na bošnjačku politiku u Sandžaku?
– Veze Sandžaka i Kosova su prije svega krvne, odnosno etničke. Po mojim saznanjima većina stanovnika Sandžaka je nekada bila albanskog porijekla, ali se sve to vremenom asimiliralo.Takođe, zbog iste vjere, a vremenom i istog jezika, Albanci i Bošnjaci su sve više bili slični i danas je tamo stanje koje jeste. S obzirom na broj i svijest tamošnjih Bošnjaka i Albanaca, sasvim je u redu da se ideja autonomije zvanično i politički postavi pred srpsku državu ali i pred evropske institucije. Ako stotinjak hiljada Srba ima veoma velika prava u državi Kosovo i to je postalo međunarodno pitanje, sasvim je logično da načelo reciprociteta treba da važi i za Sandžak i Preševsku dolinu. Sandžak ne treba da ima separatističke tendencije, niti da teži da se ikome pripoji, već da razvije svoj vlastiti identitet u okviru evropskih regija, te autonomije unutar srpske i crnogorske države. Uključivanjem u EU granice više neće biti prepreka kulturnoj, ekonomskoj, pa i političkoj integraciji naroda.
Diwan: Šta bi po Vama sandžački Bošnjaci trebali raditi u svojoj političkoj borbi?
– Bosnjaci treba da razvijaju svoj evropski identitet, da razvijaju demokratsku svijest i da kao slobodni ljudi grade dobre odnose sa narodima i građanima sa kojima žive. I za Bošnjake i za Albance biće veoma važno da ne pobrkaju religiju sa političkim ciljevima pojedinih islamskih država. Za nas Evropa nema alternative i to brkanje islama i politike može da bude pogubno za našu evropsku perspektivu.
Diwan: Kako se iz perspektive Kosova gleda na status Preševske doline?
– Preševsku dolinu vidim kao buduću autonomiju, kao evropsku regiju sa svojim specifikumima, koja će biti u sastavu Republike Srbije, ali zajedno sa njom i Evrope, pa tako u neku ruku, svi ćemo postići to nacionalno ujedinjenje u Evropi, u demorkatskoj Evropi. Granica između Kosova i Preševske doline biće formalna, kao uostalom sve granice u Evropi.
Diwan: U Srbiji je došlo do promjene vlasti. Sada su na vlasti bivši radikali Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić, ipak, čini se da su oni više uradili za rješavanje kosovske krize nego njihov predhodnik Boris Tadić. Naše pitanje je: da li zapravo ima neke velike razlike između jednih i drugim u odnosima prema Kosovu, Sandžaku, Bosni?
– Na Ballkanu, u pojedinim zemljama, danas postoje samo dvije razlike: evropska ili antievropska orjentacija, te angažovanje za pravnu državu ili suprotno tome, angažovanje za kriminal i nezakonitost. Mislim da je gospodin Vučić nacionalista koji voli svoj narod i koji želi da se okrene Evropi i da sredi odnose sa susjedima. Naravno, tamo su i suprotne struje veoma jake i opasne, šta više imaju i podršku nekih ruskih agrsivnih krugova. Što se tiče razlika, mislim da oni pokušavaju da sređuju svoje stvari, a mi smo tu, pa moraju i sa nama da srede odnose ako žele u Evropu. Na kraju krajeva, smatram da su Srbi naučili lekciju i da će pokušati stvoriti unutar Srbije stanje koja neće ostale narode gurati u secesiju.
