Godinu dana od sklapanja istorijskog Prespanskog sporazuma, zvanično Skopje je i dalje ostalo kratkih rukava. Iako su još pre godinu dana lideri Evropske unije bezmalo obećali Severnoj Makedoniji, kao i Albaniji, da će im u junu 2019. godine biti dat datum za početak pregovora o članstvu u EU, sada je već sasvim jasno da je to bila varka. Štaviše, kako stvari stoje, čini se izvesno da će Tirana još poprilično sačekati na ovaj simboličan korak u evropskim integracijama, dok bi Skopje ipak moglo da se nada da će im na jesen biti naklonjenije evropske zvezde.
Uzalud je premijer Severne Makedonije Zoran Zaev proteklih sedmica plašio članice EU-a da će, ako ne daju Skopju datum za početak pregovora, njegova Vlada izgubiti većinu u Sobranju, da će tada zapretiti “opasnost da se vrati nacionalizam i ekstremizam” te da će on podneti ostavku. Uzalud su i čelnici Evropske komisije isticali da je kontraproduktivno ne ispuniti obećanje zemlji koja je promenila sopstveno ime i Ustav da bi nastavila evropski put. Uzalud su i brojni stručnjaci i poznavaoci prilika isticali da je ovo pogrešna odluka, citirajući čuvenu rečenicu Napoleonovog glavnog diplomate Talleyranda: “To je gore od zločina, to je greška.”
Uzalud, jer grdno se varaju oni koji veruju u često ponovljenu priču da je proces evropskih integracija zasnovan isključivo na zaslugama kandidata. Istorija evropskih integracija dokazuje da je politička volja u državama članicama često usporavala, ali i ubrzavala evropske integracije. Pa čak i kada zemlja uđe u EU, ako moćni nemački kancelar Helmut Kohl insistira da Grčka uđe u zonu evra, ona će ući iako su stručne analize to ocenjivalo kao prerano.
Od juna do (možda bude) oktobra
I dok se holandsko-francusko rezolutno “ne” otvaranju pregovora za Albaniju moglo na izvestan način opravdati političkom krizom u Albaniji, “ne” Severnoj Makedoniji teško da je imalo opravdanja. Francuzi nisu previše objašnjavali svoje protivljenje, prepustivši Nemcima da formalno budu krivci. Obrazloženje zastupnika u Bundestagu da nisu imali dovoljno vremena da razmotre odluku i makedonski napredak te da će to učiniti do kraja septembra u najmanju ruku je cinično. Nemačka kancelarka Angela Merkel se, pak, pobrinula da Zaev ne bude skroz posramljen. Promptno ga je ugostila u Berlinu, nakon čega je Zaev Makedoncima mogao da poruči da će željeni početak pregovora biti u oktobru.
A možda je politički vrh Severne Makedonije mogao celu ovu situaciju i da predvidi. Samo da su analizirali evropski put susedne Srbije protekle bezmalo dve decenije, mogli su da zaključe da čak i kada Zapad neku balkansku zemlju naprasno sagleda kao šampiona demokratije i evropskih vrednosti to ne znači i da će automatski ispuniti sva obećanja. Naprosto, uvek postoji neki unutarpartijski ili nacionalni interes koji treba podmiriti pre nego biti dosledan prema nekoj maloj državi na jugu Evrope.
Zaev bi mogao mnogo da nauči na primeru Zorana Đinđića. I on je, nakon obaranja režima Slobodana Miloševića, baš kao i Zaev nakon sklapanja Prespanskog sporazuma, sagledavan kao hrabar političar mlađe generacije, koji je svoju zemlju izvukao iz nacionalističke faze. I on je, baš kao i Zaev, počeo da dobija ugledne međunarodne nagrade za doprinos demokratiji i ekonomskim reformama. Pa mu je tako već krajem 2000. godine, samo dva meseca posle pada Miloševića, uručena ugledna nemačka nagrada “Bambi”. Štaviše, nagradu mu je uručila tadašnja nova šefica opozicione Hrišćansko demokratske unije Angela Merkel, koja će pet godina kasnije postati kancelarka.
Dobri su nagrada i aplauzi, ali…
“Dragi Zorane Đinđiću, svi mi smo ove jeseni bili uz Vas i Vaš narod. Ja se radujem da se ove godine Vi dobili nagradu ‘Bambi’ u kategoriji politika. Srdačno Vam čestitam”, rekla mu je Merkel, dok je dvorana, u kojoj je sedeo dobar deo nemačke političke, ekonomske i medijske elite, minutima aplaudirao Đinđiću. Ali, to ni u kojem slučaju nije značilo da će Đinđić dolaskom na mesto premijera Srbije imati iole lakši posao i da će Srbiji biti sva vrata otvorena. Naprotiv.
Finansijska pomoć za obnovu zemlje, koja je obećana nekadašnjoj opoziciji, krenula je dolazi tek kada je Điniđić uhapsio Miloševića i isporučio ga Haškom tribunalu, izazvavši političku nestabilnost u zemlji. Pa ni to nije značilo da će odmah biti ispunjeno obećanje o otpisu dela dugova iz vremena Miloševića. Otpis dela dugova Pariskom klubu poverioca usledio je tek 2002. godine, a Londonskom klubu 2004. godine.
Pa i kada nije u pitanju novac, Đinđiću posao nisu olakšale nagrade za demokratiju. Pa su ga tako evropski zvaničnici hvalili kao prvog demokratskog premijera Srbije, ali su odugovlačili sa primanjem tadašnje Savezne Republike Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) u Savet Evrope. Da paradoks bude veći, prijem u Savet Evrope, kao svojevrsni prvi mali stepenik u evropskim integracijama, usledio je nekoliko sedmica posle ubistva Đinđića.
Ni Đinđićevim naslednicima na čelu Srbije nije bilo ništa lakše, iako nisu imali međunarodni ugled kao on. Pa tako kada je krajem maja 2011. godine uhapšen i u Haški tribunal isporučen Ratko Mladić i, koji mesec kasnije, Goran Hadžić, tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić je u međunarodnim krugovima na sva usta hvaljen jer je završio proces isporučivanja haških optuženika. Štaviše, kao novinar sam iskusio perverznu situaciju da mi nemački i drugi evropski parlamenatarci prisutni na Parlamentarnoj skupštini NATO-a u bugarskom gradu Varni čestitaju na hapšenju Mladića samo zato što sam iz Srbije.
Nagrada se dobija na – poček
Međutim, ovakav pozitivan publicitet nije pomogao Tadiću da za Srbiju od EU-a isposluje status kandidata za članstvo. Naprotiv, već je bila aktuelna tema tehničkih pregovora Srbije i Kosova, pa je status kandidata usledio tek 1. marta 2013. godine, nekoliko dana pošto je Beograd sa Prištinom sklopio dogovor o međunarodnom predstavljanju Kosova. Ni vlast Ivice Dačića i Aleksandra Vučića nije odmah nagrađena kada je sklopljen Briselski sporazum u aprilu 2013. godine, već je Evropski savet po prvi put izveo popriličnu diplomatsko-jezički akrobatiku, navodeći u svojim zaključcima od 28. juna 2013. godine da će prva međudržavna konferencija o pristipanju Srbije EU “biti održana najkasnije u januaru 2014. godine”. Dakle, sedam meseci kasnije.
Godina dana od Prespanskog sporazuma, Severna Makedonija se nalazi u situaciji kao Srbija posle Briselskog sporazuma – da “nagradu” može da očekuje tek na poček. Ukoliko lideri EU-a žele da zadrže iole kredibiliteta kod Makedonaca, trebalo bi bar, kao u slučaju Srbije, da donesu odluku odmah, ali sa realizacijom na poček. Doduše, u diplomatskim krugovima se već pominje da se u pripremama dokumenata pominje formulacija o početku pregovora “što je pre moguće”, ili “ne kasnije od spetembra”. Mada teško je zamisliti takav scenario, jer Angeli Merkel Bundestag nije dao mandat da odlučuje o tome pa suštinski Makedonci i EU moraju da sačekaju da o tome najpre donese odluku Bundestag, kako najavljuju, do kraja septembra, pa tek onda da se prvo sastane Savet ministara EU-a i potom na samitu šefovi država i vlada EU-a. Dakle, najranije u oktobru.
Sasvim sigurno, Zaev će nastojati da ovakav scenario ne prikaže tragičnim, ali i da za Zapad i dalje bude dobar momak. Tako treba i razumeti njegov nedavni govor, u kojem je EU nazvao “najseksipilnijom damom, koja privlači i motiviše zemlje Balkana da se pozitivno menjaju”, dodavši da bi takva trebalo i da ostane. Prema njegovim rečima, snaga EU-a “nas privlači, vodi i motiviše”, ali Evropa mora da “otvori vrata”. Ali, balkanski snovi o toj najseksipilnijoj dami se polako raspršuju. Naime, dama je zauzeta sređivanjem svog dvorišta, pa joj je manje važno da li je privlačna i ne rado prima nove goste ili podstanare.
Mandarini, baćuške, sultani i šeici
I dok seksipilna evropska dama rasprema sopstveno dvorište, u njenom neposrednom susedstvu sve češće se šetkaju ruske baćuške, turski sultani, arapski šeici i kineski mandarini. Pa i američki kauboj, nekad njen bliski prijatelj, radi joj iza leđa, i to baš u njenom susedstvu. Baš zbog toga su zatvorena vrata njenog dvorišta zapravo njen pucanj u sopstvenu nogu. Naučna istraživanja odavno ukazuju na jasnu vezu između, s jedne strane, kredibilnosti i ozbiljnosti EU-a da održi obećanja i nade o članstvu i, s druge strane, nivoa napretka zemalja kandidata u ispunjavanju kriterijuma za članstvo u EU. Drugim rečima, kad god zemlja kandidati nisu uvereni u evropsku budućnost, želja za unutrašnjim reformama se topi.
Osim toga, neispunjavanje obećanja Skopju je posredna poruka vlastima u Beogradu i Prištini da ne očekuju mnogo od EU-a, čak i ako naprave veliki pomak u pregovorima. Ovo im je poruka da im se napredak u pregovorima neće previše isplatiti, bar što se tiče procesa pristupanja EU. A to je glavni adut EU-a, koja ona ima kao akter u rešavanju problema u regionu.
A međunarodna politika je poput prirode – ne podnosi vakuum. Ako seksipilna evropska dama izneveri obećanja i nije tu, vrlo brzo umesto nje dolaze mandarini, kauboji, baćuške, sultani i šeici. Zbog toga niko u Briselu, Parizu ili Berlinu ne bi trebalo da se čudi što, na primer, na Kosovu sve veći uticaj ima Turska, u Srbiji Kina, a u Bosni i Hercegovini Saudijska Arabija i Rusija. Moć Evropske unije na Balkanu je smanjila upravo EU svojim potezima. I za to joj nisu krivi ni Moskva, ni Peking, ni Ankara.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
