Kosovo je zapetljano u političkoj krizi bez presedana. Moguće zaključenje dijaloga sa Srbijom dodatno je podelilo kosovski politički pejzaž dok predsednik Srbije Aleksandar Vučić ćuteći ubira plodove ponovnog uvođenja ideje o korekciji granice, piše Euractiv.
U pokušaju da prikrije diplomatske neuspehe krunisane propalim pokušajem učlanjenja u INTERPOL, Vlada Kosova uvela je takse od 100 odsto na sve proizvode iz Srbije i BiH.
Obrazloženje uvođenja takse bio je da dokle god Srbija vodi kampanju podrivanja kosovske nezavisnosti, Kosovo mora da koristi jedino sredstvo koje imamo na raspolaganju, zaustavljanjem uvoza srpske robe.
Takse su podržali građani Kosova ali ne i međunarodna zajednica. EU je zatražila da se takse odmah ukinu – argumentujući da se u suprotnom, Srbija neće vratiti za pregovarački sto u Briselu. Vlada je odbila ovaj zahtev.
Međutim, njihovim primerom pošle su i SAD i podelile glavne lidere vladajuće koalicije, Kadrija Veseljija i Ramuša Haradinaja. Haradinaj je ostao pri svojoj odluci, dok je Veselji rekao da bi radi zaštite saveza sa SAD, Kosovo moralo da preispita svoju poziciju.
S druge strane, Velika Britanija i Nemačka ne vrše pritisak na Kosovo da povuče odluku o taksama. Ovaj pristup je odraz stavova koje su ove zemlje zauzele i po pitanju korekcije granica.
Po prvi put, zemlje koje su tradicionalno podržavale izgradnju kosovske državnosti ne slažu se po pitanju dijaloga. Služba Federike Mogerini i akteri u američkoj administraciji raduju se sporazumu Kosova i Srbije, makar to značilo da treba menjati granice, dok su Nemačka i Velika Britanija otvoreno protiv sporazuma kojim bi se prekrajale granice.
Međutim, ono što najviše zbunjuje su pregovaračke pozicije koje su zauzeli Kosovo i Srbija. Predsednik Srbije Vučić neprestano ponavlja kako su izgledi za sporazum tanki i uglavnom je tih, dok je Kosovo u žurbi da zaključi dijalog u narednim mesecima.
Upornost predsednika Hašima Tačija da zaključi dijalog sveobuhvatnim sporazumom deli i kancelarija Mogerinijeve. Mogerini uskoro završava mandat visoke predstavnice EU za spoljnu i bezbednosnu politiku tokom kojeg nije ostvarila značajnija dostignuća.
Njena žurba da okonča dijalog čini se da je vođena ličnim ambicijama, umesto da omogući temeljno, dugoročno i održivo rešenje između strana.
Na sličan način je i njena prethodnica, Ketrin Ešton godinu dana pre odlaska s dužnosti omogućila i odobrila prvi međunarodni sporazum o načelima za normalizaciju odnosa Kosova i Srbije. Ubrzo nakon usvajanja tog sporazuma, na površinu je izbio njegov sporan karakter.
Sprovođenje sporazuma, kako se tvrdi, zahtevalo bi uspostavljanje Zajednice opština sa srpskom većinom sa pravnom mogućnošću sticanja izvršnih nadležnosti.
Taj scenario podstakao je politička i društvena previranja, onemogućivši ratifikaciju drugih sporazuma, navodi se u tekstu.
Premijer Haradinaj, od tada, ne deli Tačijev stav, žestoko se suprotstavljajući bilo kojoj ideji koja uključuje reviziju granice. Medjutim, on nije doveo u pitanje ulogu predsednika Tačija u dijalogu. Alternativno, zatražio je Međunarodnu konferenciju čiji bi delokrug bio da dijalog koji se vodi osam godina okonča u roku od četrnaest dana.
Njegov predlog, jednako je opasan s obzirom da može proizvesti isti ishod koji Tači želi, ako ne i gori. Jer Međunarodna konferencija vratila bi Kosovo na nultu tačku, preispitala njegov međunarodno pravni identitet i dala prioritet međunarodnom konsenzusu oko pitanja nacionalnog interesa Kosova.
Kako stvari stoje, Kosovo se smatra ne samo nezrelim u državnim pitanjima, sa liderima koji se na međunarodnom planu zalažu za različlite programe, već i nekonstruktivnim. Sa animozitetima na unutrašnjem planu i usred paradigmatskog zaokreta u američkoj spoljnoj politici, položaj Kosova nikada nije bio gori.
Zaključivanje dijaloga moglo bi imati strašne posledice. Da bi to prevazišao, Haradinaj bi trebalo da utvrdi polaznu osnovu za ponovno pokretanje dijaloga, uključujući redosled pitanja o kojima će se razgovarati sa Srbijom, a sve dok se ona pridržava, takse mogu biti ukinute.
Inicijativa bi bila u domaćem vlasništvu i Haradinajev položaj bi ostao netaknut. Što je još važnije, Kosovo bi kupilo vreme za postizanje nečeg nalik konsenzusu.
