Politika je samo dio problema kada je riječ o odnosima Srbije i Kosova. Ono što je sigurno mnogo važnije, jeste privredna saradnja. Koliki doprinos popravljanju i razvoju tih odnosa daju Privredne komore?
Tridesetak firmi iz Srbije i ove godine će se predstaviti na Sajmu poljoprivrede koji se u srijedu 28. septembra otvara u Prištini. Taj zajednički nastup privrednika samo je dio saradnje Privrednih komora Srbije i Kosova o kojoj za DW govore njihovi predsjednici Marko Čadež i Safet Grxhaliju.
DW: Kakva je trenutno ekonomska saradnja Srbije i Kosova? Koji su to najveći problemi sa kojima se suočavaju i komore i privrednici?
Safet Grxhaliju: Najveći problem na Balkanu je to što dobra vijest nije vijest i samo je loša vijest – vijest. Osim toga, problem na Balkanu je i to što, izgleda, nikada ne može da se priča o čisto ekonomskim problemima, a da to ne dobije neku dodatnu konotaciju. Ako posmatrate trendove robne razmjene, ako vidite da svaki dan ima sve manje i manje barijera, onda se može reći da je saradnja Kosova i Srbije – u najboljem izdanju. Na to je uticalo i to što imamo tako dobru saradnju sa Privrednom komorom Srbije.
Marko Čadež: Saradnja traje već skoro tri godine. Naime, u sklopu dijaloga Beograda i Prištine, počeo je i dijalog na nivou komora. Najpre smo razgraničili šta je ono što komore mogu, a šta ono što ne mogu da urade i istovremeno pripremili rešenja koja olakšavaju privrednicima njihovo svakodnevno poslovanje. Osnovna ideja odmah u početku bila je da, preko komora, vidimo koji su to problemi s kojima se poslovni ljudi sa Kosova i iz Srbije najčešće suočavaju da bismo jednostavno mogli da reagujemo prema institucijama – carinskim službama, veterinarskim upravama i sl. To su oni problemi na koje mi kao komore možemo da utičemo. I zaista, kako je krenuo dijalog, tako su počele i da se pomeraju stvari.
Safet Grxhaliju: Mi jednostavno moramo da eliminišemo barijere, jer ako ih mi između sebe ne eliminišemo, kako ćemo onda da budemo privlačni za strane investitore. Niko neće da dođe i da investira u tržište gdje ima samo dva miliona potrošača. Svako pokušava da nađe više prostora za plasman i robe i usluga, i u tom kontekstu mi moramo jednostavno da ojačamo dijalog, da ojačamo partnerstvo i da analiziramo koji su mogući viši oblici privredne saradnje između svih nas. Samo tako možemo da budemo konkurentni i atraktivni za investitore.
DW: Koliko je Kosovo ekonomski važno za Srbiju i obrnuto, koliko je Srbija ekonomski važna za Kosovo?
Marko Čadež: To je jednostavno prirodno tržište. Promet u 2015. bio je oko 415 miliona evra, a od toga je plasman robe iz Srbije na Kosovo bio oko 390 miliona. Dakle i same brojke govore da to jeste važno tržište. Ono što je za nas veoma bitno, za naše dve privredne komore, jeste da ekonomsku saradnju ne svodimo samo na trgovinu, već da zaista povezujemo kompanije koje će zajedno praviti određene proizvode, koje će zajedno osnivati tzv. join-venture kompanije i zajedno nastupati na tržištu.
Safet Grxhaliju: Da, postoji ta tradicija saradnje između Kosova i Srbije. Na kraju krajeva, i u najteža vremena trgovina je bila ta koja je pronalazila svoje tokove. Koliko god da Kosovo jeste tržište za plasman srpske robe, tako i Srbija može da bude prostor za plasman naše robe, doduše ne možda u tom obimu i u tom domenu koliko i Srbija na Kosovu. Postoji jedna druga stvar koju mi jednostavno ne uvažavamo, a to je da Srbija ima strateške ugovore sa bivšim državama Sovjetskog Saveza. Ako uspemo da preko Srbije uđemo samo na jedno od tih tržišta i plasiramo našu robu, to bi za nas bila velika podrška. Osim toga, moramo da priznamo da se i za nesvrstane zemlje, bez obzira na to što mi nismo članica UN, preko Srbije otvara nova perspektiva. Postoje velike mogućnosti, ne samo za robu, već i za usluge – pogotovo za građevinu, IT-industriju i druge sektore.
Marko Čadež: Ono što je zanimljivo u našoj saradnji jeste da smo mi, zajedno sa Privrednom komorom Kosova, inicirali osnivanje komorskog investicionog foruma za ceo region. U njemu ima osam privrednih komora – dakle sve komore sa prostora bivše Jugoslavije, plus Albanija. Pokušavamo da uočimo koji su to problemi u celom regionu slični za sve privrednike i šta je ono što svaka od naših komora može da, kroz uticaj na svoje vlade, uradi i da im kaže: ‘Ovo bi trebalo da se olakša, ovo bi trebalo da se reši…’ S druge strane, želimo da vidimo gde su te firme, da ih povezujemo i da one zajedno učestvuju u nastupima na nekim trećim tržištima.
Safet Grxhaliju: Postoje važne niti koje povezuju i koje moramo da iskoristimo. Na kraju krajeva, ako analizirate države Evropske unije – nemojte misliti da tu ima puno ljubavi. Upravo ekonomska saradnja približava te države, razbija barijere i ojačava mostove saradnje. U tom kontekstu ja mislim da je vrijeme da i mi uradimo ono što je Evropa uradila još 1958. godine.
DW: Ipak, koliko politička razmimoilaženja koče ekonomsku saradnju?
Marko Čadež: Naravno da je važno da postoji taj neki politički okvir stabilnosti. Bez toga je teško i privredi da neometano radi svoje poslove i ostvaruje svoje interese. Moramo da budemo svesni da su privreda i ekonomija kao voda – one uvek pronalaze svoj put. Kada imamo politički okvir, kada imamo sigurnost i stabilnost – to onda ide mnogo lakše. Onda je ta voda reka koja teče pravo, odnosno saradnja funkcioniše neometano. Mi, naravno, razumemo svu kompleksnost tog političkog dela problema. Ipak, zaista je velika stvar ono što je urađeno u poslednje dve i po godine kada je reč o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, a kroz dijalog koji se vodi na najvišem političkom nivou u Briselu. To svakako olakšava i komorama i privredi da funkcionišu bolje.
Safet Grxhaliju: Bilo bi neiskreno od nas da kažemo da politika nema svoj udio u kreiranju barijera. Ali moramo da budemo otvoreni i da odamo priznanje poslovnim ljudima jer, na kraju krajeva, istina je da je biznis, da je ekonomska saradnja između Srbije i Kosova, sto koraka ispred politike. Ako neko zaslužuje da bude junak modernog vremena, onda su to poslovni ljudi koji jednostavno gledaju svoj posao, gledaju biznis. Ako napravimo svojevrsno poređenje između politike i ekonomije, videćemo da političari uvijek pričaju o tome šta je bilo u prošlosti – šta je bilo 1974, šta je bilo ’81, šta je bilo ’90, šta je bilo ’99. A biznismeni uvijek pričaju: ‘Danas smo tu, gdje ćemo biti za pet, za deset, za dvadeset godina…’ A šta je bitnije Balkanu nego budućnost?
