Dvadeset godina kasnije, pitanje o tome ko je prvi napisao na papiru ime Vladimira Putina i poturio taj listić Borisu Jeljcinu čini se nebitnim. U svakom slučaju, to je bio izbor najbližeg okruženja Borisa Nikolajeviča. Ideja da se u najtežoj situaciji osloni na personu iz drugog reda, tihog i neprimetnog direktora FSB-a (Federalna služba bezbednosti), pala je na pamet nekome od predstavnika takozvane „familije“. Možda, Aleksandru Vološinu ili Valentinu Jumaševu, ili Tatijani Djačenko, ili čak Borisu Berezovskom. (Mada se sada smatra da je njegova uloga u tim događajima bila značajno preuveličana). U suštini, nije ni važno. Čini se da je od mnogo većeg, čak ključnog značaja odgovor na drugo pitanje: zašto je izbor pao baš na čoveka ovog tipa, koji su argumenti bili pruženi u odbranu ovog scenarija šefu države koji je svega nekoliko godina pre ovih događaja video kao svog naslednika čoveka sa potpuno suprotnim karakteristikama – Borisa Nemcova?
Tada je grupa saboraca Borisa Jeljcina formulisala dva prioritetna zadatka koji su odredili njihov izbor. Uz to, lako je zamisliti da u prvoj fazi glavni heroj zamišljene kombinacije nije bio u potpunosti upoznat sa svim „porodičnim“ planovima. Ako se baci pogled na rusku političku scenu 1999. godine nećete naći analitičara ili eksperta sa iole autoriteta koji u to vreme nije bio ubeđen da je smena političkih elita u Rusiji neizbežna.
Grupacija „Lužkov – Primakov“ se sigurnim korakom kretala prema preuzimanju poluga vlasti, a komentatori su se raspravljali samo oko toga da li će moćni moskovski gradonačelnik izvršiti svoje obaveze i dodeliti vodeću ulogu Jevgeniju Primakovu, ili neće hteti da rizikuje i sam će zauzeti glavni položaj u zemlji? Zato je prvi zadatak „porodice“ bio u tome da slomi ovaj scenario. Imajući u vidu da već znamo koji su instrumenti bili korišćeni za njegovu realizaciju, izbor za vodeću ulogu čoveka iz bezbednosnog miljea izgleda sasvim logičnim, pa čak i bez alternativa.
Kreatori i njihova kreatura
Događaji koji su se dogodili u svega par nedelja korenito su promenili raspored političkih snaga.
- Dana 7. avgusta grupa od nekoliko stotina čečenskih militanata i arapskih najamnika pod vođstvom Basajeva i Hattaba upada u jedno od planinskih područja Dagestana.
- Nakon dva dana Boris Jeljcin imenuje 47-godišnjeg Vladimira Putina za v.d. premijera Rusije i odmah ga proglašava za svog naslednika.
- U periodu od 7. do 16. septembra sledi serija užasnih terorističkih akcija – dizanje u vazduh stambenih zgrada u Bujnaksku, Moskvi i Volgodonsku, usled čega ginu stotine mirnih stanovnika.
- Dana 30. septembra tenkovske jedinice ruske vojske ulaze u Čečeniju iz pravca Stavropoljske pokrajine i Dagestana. Od trenutka proglašenja Putina za naslednika Jeljcina do početka Drugog čečenskog rata prošle su svega tri nedelje.
Paralelno se radilo na stvaranju partijske strukture, sposobne preuzeti inicijativu od moćne unutarsistemske opozicije. Daleko od toga da su nju činili samo Lužkov i Primakov. U sastavu njihovog predizbornog bloka „Otadžbina – Sva Rusija“ (OSR) bili su najuticajniji regionalni lideri – između ostalih, lider Tatarstana Mintimer Šajmijev i gradonačelnik Sankt-Peterburga Vladimir Jakovlev.
Projekat stvaranja alternative OSR-u je ostvaren u najkraćem roku i jako efikasno. Još tokom leta 1999. godine niko nije ništa čuo o „Jedinstvu“. Ali je na parlamentarnim izborima 19. decembra partija na čelu sa popularnim šefom Ministarstva za vanredne situacije Sergejem Šojguom, podržana od strane Vladimira Putina, dobila drugo mesto (posle KPRF), nokautirajući opoziciju Lužkova. Ova opozicija je faktički prestala da postoji, za manje od godinu dana, ona se rasplinula u moćnoj provladinoj strukturi. Pobeda na partijskom frontu je bila predodređena veštački stvorenom kriznom situacijom u zemlji. U uslovima rata na Kavkazu, posle terorističkog napada bez presedana na ruske gradove, birači su vezali svoju nadu u stabilizaciju za novog jakog lidera. Na parlamentarnim izborima 1999. godine ljudi su već glasali za Putina. Naravno, teško je tvrditi sa stopostotnom sigurnošću da su i invazija na Dagestan, i miniranje stambenih zgrada, i Drugi čečenski rat bile karike istog lanca, koje su dovele do munjevitog uspona novog ruskog lidera. Ali danas, imajući u vidu šta sve smo saznali o fascinantnim događajima tih meseci, ovaj scenario izgleda kao najverovatniji.
Međutim, postoji još jedna sfera društvenog i političkog života čije je stavljanje pod kontrolu bio neophodan uslov za cementiranje pobede prokremaljskog bloka. U tom trenutku, ogromna uloga federalnih medija u formiranju odnosa između države i društva bila je već očigledna za sve. Rasturanje „Medija-Mosta“, a naročito osvajanje njegovog najvažnijeg segmenta – televizijske kuće NTV – predstavljao je logičan produžetak kampanje za uspostavljanje novog režima političke vlasti u Rusiji. Nakon što je NTV pokrenuo vlastitu istragu okolnosti vezanih za dizanje u vazduh stambenih zgrada i podvrgnuo kritici politiku ruskih vlasti na Kavkazu, njegova sudbina bila je faktički predodređena.
Tako se radilo na pobedi nove političke snage. I u toj fazi Vladimir Putin nijednog trenutka nije prevario nade onih koji su ga gurnuli u prvi plan ruske politike. Ali je izbor naslednika bio uslovljen još jednim značajnim faktorom: Putin je morao zauvek da pruži garancije nedodirljivosti „familije“. Po svemu sudeći, on je takve obaveze preuzeo i nije ih nikad prekršio. Kada sam nekoliko godina kasnije, već u Londonu, pitao Borisa Berezovskog, da li su Putinu postavljali još neke uslove, odgovorio je negativno. „Shvataš – rekao je tada Berezovski – tema lojalnosti se uopšte tada nije pokretala. Niko od onih koji su predlagali Putina, koji su lobirali za njegovu kandidaturu pred Jeljcinom, nije imao ni senku sumnje da će uspeti da sačuva kontrolu nad njim. U vezi sa njegovim dugoročnim perspektivama inače je bilo različitih mišljenja. Vološin je, na primer, smatrao da će on morati da bude menjan za godinu-dve“.
Takva naivnost ljudi koji su predodredili sudbinu Rusije za mnoge godine unapred objašnjava se time da nisu imali znanje u sferi realne politike, ni odgovarajuće kompetencije. Ispostavilo se da upravljačko iskustvo oko rušenja konkurentne političke grupacije nije dovoljno za sigurno i dugoročno fiksiranje te pobede. Zato je Vladimir Putin, kada je shvatio da su sve upravljačke poluge u njegovim rukama, brzo slomio celu tu konstrukciju, jasno stavivši do znanja da više nema potrebe ni za čijim pokroviteljstvom. Takav preokret događaja je predstavljao je za „porodični“ klan krajnje neprijatno iznenađenje. Ali sav taj poduhvat oko dovođenja Vladimira Putina na poziciju broj jedan u zemlji je u mnogome predodredio i tok daljeg razvoja ruskog društva. Čovek, čije je ustoličenje izvršeno preko najmnostruoznije predizborne tehnologije, odnosno rata, najčvršće moguće je naučio važnu lekciju: za rešavanje problema ne postoje nikakva moralna ograničenja.
Zavadi, potčini, pa vladaj
U bilo kom trenutku vladavine Vladimira Putina unutrašnja politika koju je sprovodio bila je vođena jednim i jedinim ciljem – koncentracijom upravljačkih ovlašćenja, uništenjem konkurentskih centara moći, kao i merama koje sprečavaju pojave novih takvih centara. O tome svedoče već prvi koraci na putu „autoritarne modernizacije“ – stvaranje federalnih okruga i reforma Saveta Federacije. Obe ove reforme, usmerene pre svega na naglo slabljenje „partije gubernatora“, su bile ostvarene već 2000. godine. Nad glavama šefova regiona je uspostavljen nadzorni organ, odnosno institucija opunomoćenih predstavnika predsednika, dok su same šefove odstranili iz gornjeg doma Parlamenta, zamenivši ih drugorazrednim likovima. Tako je započeto uspostavljanje Putinove „vertikale vlasti“. A 2004. godine, kada su posle tragedije u Beslanu pod izmišljenim izgovorom „borbe protiv terorističke pretnje“ bili ukinuti direktni izbori rukovodioca regiona, te je počeo da ih imenuje rukovodilac države, proces uništenja „gubernatorskog slobodnjaštva“ je bio faktički završen. Od tog doba faktor regionalnog uticaja na politiku federalnog centra je jednostavno prestao da postoji.
Drugi centar moći na koji je Putinova administracija usmerila svoj udarac bio takozvani „klub oligarha“. Zemlju je prvo napustio Boris Berezovski, koji je oštro kritikovao reformu Saveta Federacije i slabljenje gubernatorskog kora. Nakon toga je usledila emigracija Vladimira Gusinskog, čiji je medijski holding bio uništen po direktnom nalogu vlasti. A zatim je na red došao slučaj „Jukos“.
Rušenje najveće privatne naftne kompanije je predstavljalo posledicu ambicija njenog rukovodioca Mihaila Hodorkovskog da formuliše agendu koja je prevazilazila okvire formalnih funkcija čak i ovog veoma uticajnog i moćnog magnata. Čim je Hodorkovski počeo da govori o neophodnosti sistemske borbe protiv korupcije i, što je najvažnije, protiv razloga koji je proizvode, Putin je odmah osetio pretnju jednovlašću. Suština čak nije u onoj temi koju je pokrenuo Hodorkovski, već u samom pokušaju da se označe prioriteti unutrašnje politike. Treba reći da je Putin veoma precizno proračunao posledice juriša na „Jukos“: nikakav otpor od strane kolega Hodorkovskog iz oligarhijskih krugova nije usledio. U strahu svi su se sakrili po ćoškovima, odlučivši da je najrazumnije u ovim okolnostima – ćutati i plaćati na prvi zahtev. Postepeno oko Putina počeo je da se formira i vlastiti pul preduzetnika, koji se sastoji od sigurnih ljudi iz najbližeg okruženja. Tako su se na listi „Forbsa“ pojavila imena Kovaljčuka i Rotenberga.
Drugi važan centar političke opozicije još od Jeljcinovog vremena – Državna Duma – predao se faktički bez borbe. S jedne strane, takav ishod je bio uslovljen pojavom nove moćne provladine političke strukture – „Jedinstvene Rusije“, a sa druge – apsolutnom nesposobnošću KPRF (Komunističke partije Ruske Federacije) za realni otpor. Partija, koja je tek nedavno pokrenula impičment Borisu Jeljcinu, u liku Vladimira Putina je videla takvog protivnika, pred kojim se odmah povukla bez povratka. Genadij Zjuganov se pomirio sa sekundarnom ulogom političara koji je prinuđen da koriguje delovanje svoje organizacije u skladu sa direktnim nalozima iz predsedničke administracije. On je, međutim, dobio pravo da s vremena na vreme nastupa sa oštrom kritikom „prozapadne ekonomske politike vlade“, ali je u ostalom iskazivao apsolutnu lojalnost postojećem režimu. Ipak, istine radi, treba navesti da se imperijalni trend, koji je kasnije došao do izražaja, kao i kurs za povećanje uloge države u ekonomiji, u potpunosti uklapaju u partijski program KPRF.
Tačno od tog trenutka politički sistem Rusije postaje imitativan. U njenim okvirima praktično sve iole značajne političke i društvene institucije gube subjektivitet i bez obzira na tradicionalne oznake na fasadi postaju samo alatke u rukama izvršne vlasti. Nikakve nezavisne grane vlasti u Rusiji više ne postoje, uključujući i sudsku, dok Ustav gubi aktuelni značaj, pošto se pretvara u dokument koji jednostavno ne opisuje i ne definiše strukturu postojećih društvenih i političkih odnosa. Putinov režim uopšte nema potrebu da menja Ustav – on ga lako ignoriše.
Nova pravila igre
Važan element totalne dominacije na političkom polju postaje kurs za uspostavljanje apsolutne kontrole nad izborima na različitim nivoima. Oštro administriranje izbornih procedura, koje je u direktnoj suprotnosti sa deklarisanim demokratskim principima, ideološko rukovodstvo pravda nacionalnom specifikom. Kao, kod nas je demokratija, ali „suverena“ demokratija, naše posebne vrste.
Treba priznati da su Vladimir Putin i njegova nova administracija čvrsto naučili lekcije iz ranih 2000-ih, kada su sve gore opisane jako rizične i skupe tehnologije – od pobedničkog rata do uništenja gubernatorske fronde – morale biti korišćene za osiguravanje pobede na izborima. Ali, svake četiri godine ne može započeti rat. Tada je došlo do shvatanja da je uspostavljanje kontrole nad izbornim procesom u celini jedina pouzdana garancija zamrzavanja političke situacije i sprečavanja kriza. Termin „stabilnost“ u ruskoj praksi počeo je značiti izostanak čak i maglovite perspektive promene vlasti.
Tokom čitave ove dve decenije vlast sa promenljivim uspehom pokušava da poboljša pristup postizanju željenog rezultata na izborima na raznim nivoima. Teza koju je jednom formulisao jedan od ideologa i kreatora ruskog političkog sistema Vladislav Surkov da „moramo postići situaciju u kojoj na dan glasanja nećemo morati da pokrademo nijedan glas“, ipak nije mogla da bude do kraja sprovedena u život. U slučaju potrebe, vlast i dan-danas pribegava masovnim falsifikacijama na izborima koji su za nju od principijelnog značaja.
Važan faktor stabilizacije političkog režima Vladimira Putina bio je uspeh u borbi protiv separatizma u Čečeniji i šire – na Kavkazu. Ključnu ulogu u tome je odigrao tačan izbor ličnosti na koju bi mogla da se osloni federalna vlast. U tom smislu Ramzan Kadirov nikada nije izigrao očekivanja Vladimira Putina. Pa ipak, ispostavilo se da je on mnogo komplikovaniji čovek nego što se to činilo na početku: svoju bezuslovnu lojalnost Moskvi u kombinaciji sa sposobnošću da drži Кavkaz u “gvozdenim rukavicama” on ne prodaje jeftino. Ne radi se samo o apsolutnoj kontroli nad finansijskim injekcijama iz centra i njegovom pravu da u Čečeniji sprovodi politiku bez ikakvog osvrtanja na moskovsko rukovodstvo (sadašnji režim u Čečeniji ne može se nazvati drugačije nego klasičnim despotizmom). Od određenog trenutka Ramzan Kadirov ne krije svoje ambicije za formiranje, između ostalog, i opštenacionalne agende, dozvoljavajući sebi da govori o pitanjima koja su daleko izvan okvira njegove formalne nadležnosti.
Štaviše, uprkos komplikovanim odnosima sa mnogim predstavnicima bezbednosne elite Rusije, Kadirov sve jasnije pozicionira sebe kao glavni oslonac Putinovog režima i samog ruskog predsednika. Navodno, u ovoj fazi Putin nema ništa protiv takve uloge svog kavkaskog partnera. Čečenski bezbednjaci nisu ograničeni u svojim aktivnostima na celoj teritoriji Rusije, a jedna od specijalnih jedinica čečenskih snaga ima bazu neposredno u centru Moskve. Sam Kadirov sebe smatra glavnom barijerom za prodor u Rusiju „narandžaste pretnje“, i spreman je da dokaže svoju posvećenost „idealima velike Rusije“ ne samo rečima već i delima. Mnogi su sigurni da njegova uloga u ubistvu Borisa Nemcova u februaru 2015. godine uopšte nije bila sporedna. Već sama prisutnost „faktora Kadirov“ u odnosima između vlasti i opozicije rečito opisuje karakter tih odnosa.
Treba navesti da, izuzev kratkog vremenskog intervala krajem 2011. – početkom 2012. godine, ruska opozicija nije stvarala Putinovom režimu ozbiljne probleme. Nastali sistem vlasti, potpuna kontrola nad političkim sistemom i uticajnim „velikim“ medijima su omogućili Kremlju da opoziciju drži na margini političkog života, čak i bez ozbiljne i masovne represije. Pa čak i fizičko uklanjanje Nemcova je verovatno pre bilo u vezi sa njegovim oštrim pozicioniranje prema „nacionalnom lideru“, nego sa perspektivom realnog političkog uspeha Putinovih protivnika. Diskreditacija opozicionih pokreta i lidera, od Kasparova do Navaljnog, predstavlja važan element unutrašnje politike, za koji odgovara specijalno odeljenje predsedničke administracije. Značajnu ulogu u potiskivanju opozicije na političku marginu odigrala je ekonomska situacija, koja je do određenog momenta garantovala mogućnost održavanja životnog standarda na nivou da se režim ne plaši masovnih antivladinih protesta.
Ekonomija: Nedorađene reforme
Postojala su dva faktora koja su omogućila ruskoj privredi da se održi na površini tokom svih ovih godina: visoke cene nafte, koje su u određenim vremenskim periodima (2010. – 2011. godine) bile iznad 100 dolara za barel, i potpuna lojalnost značajnog korpusa profesionalaca u ekonomskoj i finansijskoj sferi, koje u ekspertskim krugovima nazivaju „sistemskim liberalima“. Oni su još 2000. godine lansirali prvi paket reformi koje su obezbedile rast ekonomije, određeni oporavak investicione klime i poboljšanje životnog standarda ruskih građana, što je bilo posebno vidljivo u velikim gradovima. Radilo se pre svega o poreskoj reformi (prelazak na proporcionalnu stopu poreza u odnosu na prihod), te carinskoj reformi i lansiranju penzione reforme.
Međutim, glavni cilj o kome su već tih godina govorili liberalni ekonomisti, a to je diversifikacija privrede, smanjenje zavisnosti od izvoza ugljenvodonika, ipak nije bio postignut. Osnovni razlog zašto je ruska privreda bila nesposobna za revolucionarni proboj u uslovima idealne spoljnotrgovinske konjukture formulisao je još Jegor Gajdar u jednom od svojih predavanja: „Autoritarni model upravljanja državom pre ili kasnije ulazi u kontradikciju sa liberalnom ekonomijom. I ta kontradikcija je nesavladiva“. Ubedljivu potvrdu te teze predstavlja nagli skok državnog prisustva, stavljanje najvažnijh sektora privrede (pre svega naftnog) pod potpunu državnu kontrolu.
Ovde čak nije toliko važno da li je sam Vladimir Putin shvatio da se politički model koji je izgradio ne uklapa u strukturu slobodnih ekonomskih odnosa, ili se, pak, skretanje u pravcu demontiranja liberalnih reformi dogodilo postepeno iz prirodnih razloga. Glavno je sledeće – krivica za ono što privreda Rusije poslednjih godina balansira na rubu recesije, bankarski sektor gubi fleksibilnost, industrijska proizvodnja opada otprilike istom brzinom, kao i investicije, a realni prihodi građana se smanjuju šestu godinu zaredom, nije samo do međunarodnih sankcija. U savremenom svetu privreda sa toliko moćnim prisustvom države je nesposobna za realnu konkurenciju. Pre svega zbog niske efikasnosti i ogromne korupcije.
Posejati haos
Ali kobna greška Putina je teorija globalnog dominiranja koja je zavladala njegovim mozgom, ideja da se ravnopravno takmiči sa Sjedinjenim Američkim Državama. Projekat, izrađen radi postizanja tog cilja, se bazira na principijelno novom konceptu uzajamnih odnosa sa zapadnim svetom. U nekoliko reči ona se može opisati na sledeći način. Rusija odustaje od strategije integracije u taj isti svet pod njegovim uslovima, koji se zasnivaju na bezuslovnoj posvećenosti liberalnim vrednostima (jer pod tim uslovima nismo konkurentni). Umesto toga pristupa se realizaciji strategije preoblikovanja Zapada. Diskreditacija i rušenje klasičnih demokratskih principa na kojima se zasniva zapadna civilizacija glavni je fokus Putinove spoljne politike.
Za njenu realizaciju se koristi najširi izbor “alata” – od direktnog potkupljivanja značajnih političkih ličnosti do mešanja u izborne procese i podrške svih mogućih destruktivnih pokreta i projekata. Cilj takvih aktivnosti je uvek isti – posejati haos, slomiti postojeće konstrukcije. Slabljenje Zapada je bilo potrebno Putinu radi ostvarivanja dva najvažnija projekta – obnovu (pa makar delimičnu) Ruske imperije i osvajanje prava glasa ravnopravnog s vodećim svetskim silama. Međutim, to su međusobno povezane stvari.
Očigledno je da je „prikupljanje ruskih teritorija“ Vladimir Putin video kao svoj završni politički akord, osnovni sadržaj njegovog poslednjeg predsedničkog mandata, ma koliko godina bude trajao. Putin želi da uđe u istoriju kao čovek koji je uspeo na osnovu „tradicionalnih vrednosti“ da obnovi moćnu nuklearnu državu, koju poštuje ceo svet. Možda ne baš u granicama SSSR-a, ali barem uz značajano proširenje teritorije sadašnje Rusije. Uz pokušaj ostvarivanja ovog zadatka je vezana agresivna politika Moskve prema najbližim susedima. Slaba reakcija Zapada na učešće Rusije u odvajanju Južne Osetije i Abhazije od Gruzije je u mnogome predodredila sudbinu Ukrajine.
Ubeđenje Vladimira Putina da će mu i ovo poći za rukom se zasnivalo na mnogim faktorima, ali pre svega – na shvatanju njegovog jedinstvenog političkog položaja. Ali je aneksija Krima i iniciranje separatističkog rata na istoku Ukrajine, čiji se cilj bio uništenje ukrajinske državnosti, označilo prelomni trenutak u političkoj karijeri Putina. I to zbog toga što je počev od tog trenutka Zapad shvatio da režim koji se ukorenio u Rusiji predstavlja za njega očiglednu smrtnu opasnost.
Pritisak spolja i iznutra
Tokom godina svoje vladavine Vladimir Putin je uspeo da koncentriše u svojim rukama ogromnu količinu resursa i vladalačkih ovlašćenja. Kada se danas govori da je Putin „gazda ruske zemlje“, ovo nije figurativni izraz. U toj tvrdnji nema nikakvog preterivanja. Pa ipak, on je precenio svoje mogućnosti i snagu. I to, uzgred rečeno, iz istog razloga iz kojeg pre dvadeset godina grupa kremaljskih tehnologa smatrala da će uspeti da sačuva nad njim večitu kontrolu – zbog izostanka osnovne političke kulture.
Dalji događaji mogu da se razvijaju u različitim scenarijima. Danas je dosta teško proceniti životnu sposobnost režima koji vlada Rusijom, jer to zavisi ne samo od akumuliranih resursa, već i od daljeg jačanja sankcionog pritiska, te razvoja ekonomske situacije. Nezavisni ekonomski eksperti se ne slažu u pogledu rokova, ali, što se tiče osnovnog pitanja, njihovo mišljenje je faktički jedinstveno: ruska privreda u uslovima sankcija je osuđena na slabljenje, nikakvih tačaka rasta u narednim godinama neće biti. Drugim rečima, današnji ekonomski problemi Rusije ne mogu biti rešeni uz pomoć samih ekonomskih poluga. Biće potrebna radikalna promena političkog kursa, koja uz postojeću vlast jednostavno nije moguća.
Ali, postoji još i unutrašnji faktor. Već je više ili manje očigledno da ideološke injekcije, igra na lažnim predstavama o interesima građana i države prestaju da rade. Tome u velikoj meri doprinosi primetno smanjenje životnog standarda ogromnog dela stanovništva kod kojeg se javljaju zamerke prema postojećoj vlasti. Kao što je poznato, u bajke je lakše verovati kad je stomak pun. Uz to, pre ili kasnije će gunđanje razmaženih Putinovih elita koji očigledno nisu želeli takvo finale, prerasti u otvoreno nezadovoljstvo sa nepredvidivim posledicama.
