Bojkotom se ne dobija ništa, a izlaskom na izbore dobija se nešto malo. U toj bednoj situaciji, bolje je nešto malo nego ništa, a opozicija je i u nekoj vrsti obaveze da ljudima pomogne da izraze svoj bes, kaže u razgovoru za Nova.rs istoričarka Dubravka Stojanović.
Profesorka opšte savremene istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Dubravka Stojanović spremna je da uvek otvoreno kaže ono što misli i to tako da na ostrašćenost sa svih strana, bilo da se radi o političkim ili istorijskim zabludama, odgovori pristojno i jezikom činjenica. I da dosledno brani svoje stavove, bez obzira na to ko je na vlasti i kakav diskurs dominira društvom. Bavi se istorijom s prelaza iz 19. u 20. vek, ali i savremenom istorijom u najširem smislu, o čemu svedoče i njene knjiga, na primer „Ulje na vodi: ogledi iz sadašnjosti Srbije“ (2010), kao i kolumne i javni nastupi. Dobitnica je brojnih priznanja, među kojima su i Nagrada grada Beograda (2003) i „Osvajanje slobode“ (2012), posvećene ženama koje se bore za ljudska prava i demokratiju. Priključila se pre nepunih godinu dana i neformalnoj grupi intelektualaca “Samoodbrana”.
Kako vidite političku scenu u Srbiji danas i, pre svega, postupke predsednika Vučića?
Verujem da on živi najbolje trenutke svog života. Od početka krize bilo je očigledno koliko je uživao u proglašavanju najtvrđih mera za disciplinovanja građana, pa u tome što je te mere svakog dana menjao i tako izluđivao ljude, pa više niko nije mogao da zapamti kad sme da se šeta sam, a kad s kučetom. Pa onda ona zastrašivanja ljudi, da će groblja biti mala! Pa tek hapšenja zbog teksta ili zbog pesme. Ukratko – idealno za svakog s takvim autoritarnim konceptom vlasti. Tako se samo produbljuje konflikt u društvu, a nema artikulacije tih sukobljenih strana kroz sistem, kroz slobodne medije, skupštinu, slobode izbore. U takvoj situaciji „bez ventila“ dolazi do eksplozija nezadovoljstva i to je užasno opasno. To je nešto u šta ova vlast već jako dugo vremena gura društvo, jer je za nju stanje konflikta idealno, ona ima represivni mehanizam u svojim rukama, može da zavrće ruke. Ona se ne bi snašla u normalnom sistemu i zato stalno proizvodi nenormalne situacije.
Stavovi oko toga da li treba izaći na izbore ili ih bojkotovati su, reklo bi se, podeljeni. Šta vi mislite o tome, šta opozicija dobija bojkotom, a šta izlaskom?
Mislim da bojkotom ne dobija ništa, a da se s izlaskom na izbore dobija nešto malo. U toj bednoj situaciji, bolje je nešto malo nego ništa! Eto, tako smo od rasprave iz 2012. godine o tome da li treba glasati za manje zlo stigli do toga da li smo za minimalni ili za nikakav pomak? Tuga, ali takva nam je politička ponuda, to naše društvo uspeva iz sebe da ponudi. I 2012. sam bila za manje zlo, kao što sam i sada za to malo, makar minimalno. Glavni argument za bojkot je da nema uslova za slobodne izbore. U redu. Nema. Naravno. Ali kako ćeš doći do uslova? Mora se za to boriti, a opozicija koja je za bojkot se do sada za to uopšte nije borila nego je nastavila da ponavlja da uslova nema. Pa tako ih neće dobiti. Izlaskom možda mogu da se dobiju neke opštine, ali je od svega najvažnije da se učešćem na izborima aktiviraju građani i da se artikuliše bes koji postoji, posebno tokom poslednjih meseci. Kaže se da treba bojkotovati jer će Vučić pokrasti izbore. Ok, verujem i u to. Ali on će pokrasti i bojkotovane izbore. Pa ne mislite valjda da će reći “Ups, bojkot je uspeo, nije dovoljno građana izašlo na birališta! Izvinite, sad ćemo da imamo slobodne izbore”? Pa neće, naravno, proglasiće svoju ogromnu pobedu i krah bojkota. A pošto niko ni iz međunarodne zajednice ne podržava bojkot, sve će samo zamreti na dugi niz godina. Opstaće samo stranke koje imaju mnogo para, a to je najlošiji mogući rezultat.
Nije isto da li će pokrasti bojkotovane izbore ili one na koje su građani izašli. Građani će biti spremniji da brane svoj glas ako je ukraden nego da se bune kad se ukradu izbori koji su bojkotovani. Jer bojkot pasivizira, on je apstraktan, ne dotiče svakog pojedinca, kao kad osete tu snažnu nepravdu kad im se ukrade glas. Ljudi su sad posle vanrednog stanja ljuti, promenila se situacija. Opozicija je i u nekoj vrsti obaveze da ljudima pomogne da izraze svoj bes.
“Početkom 20. veka opozicija je govorila da je prema njoj dozvoljeno upotrebiti sva sredstva. Tako je i danas”, rekli ste u jednom intervjuu. Deluje, međutim, da to nije tako samo u Srbiji…
Naravno da nije. Teško je ostvariti demokratiju, ona jeste neka vrsta utopije! Ali možemo, velikim trudom, da ostvarujemo jedan po jedan od demokratskih ideala. Problem je u političkoj kulturi koja je ovde proces dugog trajanja. Izuzev s malim pauzama, mi kao da nismo izašli iz političkog nasilja. Ideja da možete prvo delegitimisati političkog protivnika, a onda ga i fizički ukloniti se ovde uvek javlja kao jedino rešenje. A to je uvek najgore rešenje. Prvo zato što stalno živimo s nekim oslobodiocima, što stalno sve ide iz početka i što je to uvek jedan vrlo nestabilan i neizvestan put. Mi stalno ili čekamo revoluciju ili od revolucije dolazimo k sebi. Kao da ne možemo da napravimo neko „redovno stanje“, nego smo u permanentnom vanrednom stanju. To je jedna od naših velikih istorijskih kočnica.
Šta biste zamerili današnjoj opoziciji?
Ogromna je odgovornosti opozicije za stanje u kome je Srbija. Za početak, izuzev Dveri, ostatak opozicije nema nikakvu ideologiju. Pa morate znati da li hoćete u Evropu ili s Kinom? Da li hoćete socijalnu ili liberalnu državu? Šta su vam prioriteti? Hoćete li kapitalizam ili nećete? A ako nećete – šta, pobogu, hoćete? Bez toga je jedini program „protiv Vučića“, što nije dovoljno ni za borbu, a kamoli za ono što bi trebalo da dođe posle. Opozicija ništa ne radi van centra Beograda, nema lokalne odbore, nije se išlo od mesta do mesta, razgovaralo, ubeđivalo… Proglasili su bojkot godinu dana pre izbora i time potpuno umrtvili ljude. Bar da su vodili kampanju aktivnog bojkota, pa da su pokretali ljude! Ali takva kampanja je mnogo zahtevnija i teža od predizborne. Ukratko – opozicija deluje kao amaterska družina. A situacija u Srbiji je vrlo ozbiljna i opasna.
