Novonastale okolnosti na međunarodnom planu ukazuju na to da se ove godine može očekivati postizanje kompromisnog rešenja Srbije i Kosova, što bi sprečilo stvaranje “velike Albanije”. Ovu procenu Milovana Drecuna, predsednika Odbora Skupštine Srbije za Kosovo, zvučno su razglašavali srpski mediji prvog radnog dana posle Nove godine. Iako zvuči previše vidovnjački – a mišljenja proroka i zvezdočataca ponovo dobijaju maha u opskurnim srpskim medijima – te iako, objektivno gledano, Drecun ne spada u sam vrh vladajuće elite, ovom njegovom izjavom, preuzetom iz opširnijeg gostovanja na državnoj televiziji, vredi se ozbiljnije pozabaviti.
Najmanje su dva-tri dobra razloga za tako nešto. Najpre, u politikama apsurda, koje, poput iznenadnog snega u januaru, poslednjih meseci (i godina, i godina) ozbiljni posmatrači i komentatori su, pominjano je to i ovde, sve češće u prilici da se bave i nebulozama samo zato što su izrečene sa visokih mesta i pred mikrofonima sa jakim javnim zvučnicima. Ili zato što se tiču zaista suštinskih tema, bez obzira na “nedoraslost” onih koji ih pokreću ili treba da rešavaju.
Ugledni politički i analitičar medija (kakvih je sve manje) Cvijetin Milivojević, recimo, pregnanto je nedavno u jednoj emisji (kakvih gotovo i nema) izgovorio da mu je “ispod časti” da ozbiljno komentariše izjave predsednika Srbije Aleksandra Vučića, budući da umeju da u roku od sat i po budu dijametralno suprotne. Po tom kriterijumu, jednaka važnost može se pridati, pa i jednaka merila mogu da se primene i na “kosovske” izjave predsednika i bilo kog od njegovih glorifikatora i poltrona. Samim tim i Drecuna, za koga se ipak ne može reći (pohvalimo ga!) da je neobavešten.
Opaki geostrateški planovi zlog Zapada
Drugi važan razlog da se prognoza/proročanstvo o ovoj godini kao godini raspleta i kompromisa sa Kosovom uzme ozbiljnije jeste postojanje bar signala iz sveta da se problem ne može odlagati te da ni predstojeća promena u visokim briselskim foteljama ne bi smela da utiče na to. Takođe, ne treba gubiti iz vida da je i najveći broj izjava (dvoglavog) vrha Kosova natopljen optimizmom da je okončanje briselskog procesa nadomak ruke. Uz glasove sa više strana, ne samo sa prištinske, da se “negde” već uveliko pregovaraju tačke tog rešenja.
Zbog svega vredi se vratiti Drecunu, odnosno “drecunovštini”. Jer, iz nje se može iščitavati ako ne tačnost i rok prognoze, ono gotovo sigurno ponašanje zvanične Srbije u nastavku prekinutog briselskog, ili nekog njemu “prikalemljenog” dijaloga, odnosno pregovora. Ili, čak, konferencije. Naravno, ako se dijalog pokaže kao “tanak format”, kako neki tvrde, za okončanje procesa. Pojam “drecunovštine”, koji se ovih dana aktueliuzuje, formulisao je svojevremeno natpisnik ovih redova i predočio ga javno i ličnosti kojom je inspirisan. U najkraćem, on označava manje ili više dobro informisanu političku (i javnu) osobu sa vrlo osetljivim sluhom za vladajuće autoritete. Ali, istovremeno, veoma sposobnu da neku tezu ili stav brani i argumenacijom kojom se lakše može dokazati neka sasvim suprotna tvrdnja.
Javni nastupi njihovi prave su male bravure od dovijanja, prenemaganja, izvrdavanja teme i najviše podsećaju na slučajeve kad nedovoljno spreman student “vadi sve iz malog mozga” da ipak položi ispit. Uspešnost, pak, takvih igrača u politici zasniva se na višku sluha da u konačnici, štagod rekli, afirmišu tezu koju zastupa glavni politički gazda, ili bar onu koja će biti mila njegovom uhu. Da ne navodimo ranije primere iz prakse ovog nacionalnog novinarskog borca, samoproglašenog patriotskog geostratega, dovolojan je samo ovaj.
Čitav Drecunov postpetooktobarski rad do relativno nedavnog učlanjenja, ali direktno u vrh Srpske napredne stranke, može se svesti na gostovanja, ali i autorske emisije, na brojnim lokalnim televizijama. U njima je razobilčavao opake geostrateške planove zlog Zapada usmerene ka Srbiji i Balkanu. A ideološka supstanca tih razglabanja nije se uopšte razlikovala od intonacije onih “ratnih” izveštaja sa Kosova u kasnim devedesetim za tadašnji “ja(v)dni” servis mio uhu Slobodana Miloševića, ali i Vojislava Šešelja.
Regionalne opasnosti ‘velike Albanije’
I, zanimljivo – ni analize kosovskog problema u novije doba, sa priklanjanjem i avanzovanjem u SNS-u nisu se bitnije razlikovale od pomenutih. Zato ste i nakon potpisivanja Briselskih sporazuma, na primer, mogli da od ovog autora čujete o obilju starih geopolitičkih ala i aždaja ustremeljenih na Srbiju, ali istovremeno i da pojačanje američkih trupa u okviru međunarodnih snaga na Kosovu predstavlja, s obzirom na njihovu opremljenost, garanciju i za Srbe na severu. Takođe, po potrebi, u slučajevima dogovorenih ili nedogovorenih provokacija i u zavisnosti od dnevno protivrečenih izjava viših šefova i sasvim suprotne ocene. Nedavni izlazak snaga KFOR-a na sever Kosova u dane usvajanja Zakona o Vojsci Kosova uspevao je ovaj analitičar da objasni i kao sreću, i kao opasnost za Srbe.
Primeni li se napred rečeno kao ključ za čitanje najnovije izjave šefa kosovskog skupštinskog odbora, uočavaju se tri bloka tema koje ona pokreće. Najpre, da je sporazum Prištine i Tirane o “omekšavanju” granica između Kosova i Albanije, te izjava albanskog premijera Edija Rame da će, uprošćeno rečeno, to biti prvi u nizu sličnih poteza jasan znak “aneksije KiM-a”. I, naravno, još jedan korak u stvaranju regionalne i balkanske opasnosti – “velike Albanije”. “Imamo najavu i u praksi sprovedenu nameru Albanije, odnosno Albanaca i na KiM-u, i u Albaniji, da se, bez formalnog ukidanja, izbriše granica između Srbije i Albanije na području KiM-a, najave da će se to desiti u martu i da će, kako je to rekao Edi Rama, 2025. godine doći do ujedinjenja Kosova i Albanije. Sve su to pokazatelji, odnosno potpuno je jasno da je to pokušaj Albanije da završi nasilno pripajanje dela naše teritorioje”, rekao je Drecun.
Pritom, valja uočiti oprez izražen u pojmovima “pokazatelj” i “pokušaji”, a još važnije odsustvo podsećanja da su takve EU-ropski meke granice (integrisane) Briselskim sporazumom uvedene i na prelazima prema takozvanoj centralnoj Srbiji. Međutim, nije to samo relativizacija stava da bi se sutra moglo reći nešto drugačije, jer u istoj izjavi taj bauk aneksije ima i svetlu stranu. To je drugi blok tema: pred tom opasnošću jedino rešenje je ubrzanje i okončanje pregovora, već u ovoj godini. Naravno omiljenim Vučićevim načinom – kompropmisom. I, treće, sve to uz pomoć velikih sila, jer su Sjedinjene Američke Države posebno zainteresovano; а gde su one, tu mora biti i Rusija.
Čekajući vanredne izbore u martu
“Mislim da postoji mogućnost da ova godina bude prelomna u smislu da se postigne kompromisno rešenje kosmetskog problema u smislu da nemamo granice ‘velike Albanije’ na vrhu Kopaonika, odnosno na Jarinju. Mislim da je moguće”, kazao je Drecun. Po njemu, to je moguće bez obzira na to što Evropsku uniju očekuju izbori, jer “iza ovog pokušaja da se problem reši kompromisom stoji SAD i Vašington sebi neće dozvoliti luksuz da inicijativa predsednika Donalda Trampa prođe bez rezultata”. U protivnom, “ako ne dođe do kompromisa, ubrzo ćemo imati stvaranje ‘velike Albanije'”. Rusija, pak, “koja nam pruža kontinuiranu podršku u sprečavanju zaokruživanja međunarodnog kapaciteta samoproglašene države”, ovoga puta pomenuta je u vezi s visokim očekivanjima od predstojeće posete ruskog predsednika Vladimira Putina Srbiji, s kojim “će se razgovarati o koracima koje treba preduzeti”.
Kad se sve sabere, čini se da sve ove procene, uz sve uvažavanje pomenutih činjenica i okolnosti, ipak imaju i rezervni, ako to nije i najvažniji cilj – moguća strategija kojom će se, bez obzira na samo rešenje, ono predstavljati javnosti. Drecun, “naduvavajući” opasnost od “velike Albanije”, što još žešće čine i neki drugi političari iz Vučićevog okruženja, zapravo “uveličava” značaj budućih poteza koji će predstavljati “spas” od te regionalne opasnosti. Po istom obrascu po kome je 1999. godineMilošević slavodobitno objavio mir, ali i pobedu koja se zvala Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Drugim rečima, sporazum, odnosno kompromis, o čijim ni konturama javnost ništa ne zna, već se najavljuje kao pobeda. Protiv “velike Albanije”. Malo li je…
A verovatnoća da će se sve desiti ove godine još je upitna. Ipak, u prilog takvoj završnici govori činjnica da je predsednik Vučić pre neki dan, godinu pre roka, najavio da je zemlja ušla u izbornu godinu i da “lažni redovni”, a “pravi vanredni”, izbori mogu da uslede već u martu. To potvrđuje uverenja onih posmatrača koji tvrde da izbori moraju da budu pre “potpisa za Kosovo”. Ali i onespokojavaju one koji znaju da svaki izbori usporavaju i remete sve važnije procese i u politici i u društvu.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
