Radnja se dešava 4-og januara 2014. u Jablanici (BiH) ulica Meše Selimovića kod porodice P.H.
Naime, od jutra smo primijetili dim u kući ali nismo tome pridavali puno pažnje jer smo mislili da je od komšije koji loži ugalj. Ustala sam ujutro skoro pa ošamućena od ugljen monoksida koji me je gušio. Ustala sam u 8 h i 15 minuta kad sam stala na noge počelo mi se vrtjeti u glavi osjećala sam slabost, kao da ću da padnem u nesvijest, glava me je jako najjače boljela.
Uzela sam u naručje svoju 13-o mjesečnu bebu i sišla sa sprata stana to su zgrade koje se zovu Sedrena na Koloniji u Jablanici. Rekla sam svojoj svekrvi da se nešto čudno u kući dešava, ali nismo znali šta. Svekrva kaže da je ušao kroz prozor dim od komšije koji loži ugalj pa da se od toga kuća “čuje”…
«Proluftirala sam stan i zatvorila prostorije kad nakon nekog vremena pojavio se opet “tihi ubica” ugljen monoksid. Svekrva je ugasila šporet i često izlazila vani dimnjak provjeravati kad u neka doba oko 6 sati šporet ugašen, al` dim na dimnjak se vije.
Ušla sam u sobu na kojoj se pojavila mala žuta fleka koja je se jakom brzinom sirila po plafonu. Tada sam povikala: «Izgorjet ćemo, pozovite vatrogasce!
Djever je ušao u sobu, a zaovina kćerka A.Đ. je pozvala vatrogasce. Na njihov se broj javila sekretarica koja je rekla ako je hitan slučaj zovite taj i taj broj. Okrenula je taj broj i javlja se čovjek koji pita jel` to toliko hitno, na šta je ona odgovorila: «Mi gorimo ljudi, dvoje male djece je u kući i četiri odrasle osobe», na šta su oni odgovorili da ne mogu sad doći.
Kako smo vidjeli da nema koristi uzeli smo se sami spašavat . Plafon je počeo nagorjevati i pucati, skoro pa pao na pod. Svekrvu i djecu smo poslali na ulicu ukoliko bi se razbuktala vatra da bi ostali nepovrijeđeni, a ostali su ostali spašavat sto se dalo spasiti. Djever je otišao po komšiju Salka koji je «doletio» u sekundi, razvukli smo kućno crijevo uključili vodu probili plafona i počeli polijevati…
Odjednom odnekud stvorio se policajac na šta sam ga ja u svoj frci pitala jeste li vi vatrogasac. Kad se haos stišao i kada smo skoro pa ugasili požar stigao je veseli vatrogasac sa praznom cisternom u kojoj vode nije bilo i sa 25 metara kabla koji nije mogao dohvatiti na sprat stana, ni bateriju nije imao.
Kad sam ga upitala pa zašto je dolazio ako nema opreme još pola sata i više kasnio, on je samo rekao kako on kriv nije i da na toliku opštinu su samo 3 vatrogasca i prazna cisterna u kojoj vode nema.
Sramota od države, da smo čekali da nas spasu državne institucije, danas bi nam se klanjala dženaza, svima šestero koliko nas je bilo u stanu.
