Jedini Srbin koji živi u samom centru Prizrena, ni stotinjak metara od raskrsnice glavne ulice i Bistrice i dva minuta hoda od prizrenskog pozorišta.
– Kako da počnem? Zovem se Dragan Babarogić. Imam 59 godina. Od rođenja živim u Prizrenu i nikuda nigde nisam otišao. Tri godine se mučim da dobijem državljanstvo. I nemam. Ni državljanstvo, ni ličnu kartu – sleže ramenima skrušeni čovjek, sa zimskom kapom na glavi kada joj vrijeme nije, obučen u pocepani, isflekani i jedini džemper.
Kao da se stidi bijede koja će iskočiti pred naše oči, otvorio je podozrivo prizemna kapijska vrata, stara i kriva, koja još s ulice ukazuju na nemaštinu. Zapuštena kuća od ćerpića u ulici Medina, nekada poznate i bogate prizrenske porodice, u fazi je raspadanja. Dio fasade uz ulicu gotovo je obrušen. Malo, po malo, unutrašnji dio kuće slegao se do poda, grede se spustile, stepenište pokrivilo. Malter je dobrano otpao, kroz krov kiša sipi kao kroz rešeto, a vlaga je debelim slojem tamnozelene buđi obojila gotovo sve zidove. Tu sem Draganovih mačaka niko ne ide. Otključava polako i druga vrata, jedine dvorišne prostorije u kojoj živi i sanja normalan život.
Dragan Babarogić živi u samom centru Prizrena, gdje su kuće na cjeni. Njegova bijeda, traganje za hranom, borba da kupi ljekove traje više od deceniju, ali uz sve siromaštvo, kaže da mu nikada nije palo na pamet da svoj skromni imetak proda.
– Kuća nije na prodaju – odsječno kaže Dragan, a zatim praveći šalu dodaje: – Ma, nudili su, nudili! Ali, male pare nude, pa neću da prihvatim.
– Ništa mi nisu dali. Čak su mi neke stvari iz kuće i nestale. Jedem šta stignem. Po kontejnerima tražim – priča pokazujući na svoj imetak koji se od prljavštine već stopio sa učađalom zidnom braon bojom.
Zar jedan od rijetkih Srba koji je ostao u Prizrenu da kopa po kontejnerima?
– A šta da radim za opstanak? Nema nikog da mi pomogne. Dobijao sam jedno vreme pomoć, ali sada opet ništa. A kome se sve nisam obraćao za pomoć. Od srpskih institucija nema vajde. Bolestan jesam. Nemam ni za lekove, a trebaju mi za pluća. Ne nabavljam ih. A gde i da ih nabavim… Dok su Nemci bili ovde oni su mi donosili, ali sada nema. Živim od onoga što se nađe. Ne znam zna li neko da uopšte postojim. Čuo sam da je na internetu čak pisalo i da sam umro. Neko je valjda takvu izjavu dao, da sam poginuo – nastavlja priču nesretni čovjek.
Kauč sa jedinom posteljinom, na kome je nabacano par majica i gunj, sva garderoba koja poseduje, zauzima veći dio prostorije. Kraj uzglavlja je stari šporet, koji više dimi nego što grije. Tu je i stari tranzistor, kojeg je Dragan naštelovao da uhvati po neku stanicu, i televizor stariji od vlasnika, trenutno beskoristan. Nekim čudom, program ima samo ujutru. Za gledanje srpskih kanala potreban je kablovski priključak. Na zidu idilični pejzaž šume, jezera i veselih košuta, potpuni kontrast starom, okrnjenom i prljavom Draganovom pokućstvu. Kraj u zlato ofarbanog rama je i fotografija bijele lađe – Jadrolinije i na centralnom mjestu bronzani poluprofil Josipa Broza Tita. Sjećanje na ono vrijeme.
– Nekada sam radio u Metalcu i Elanu u Prizrenu. Radio sam 20 godina. Pre nekoliko meseci su došli iz Štrpca i uzeli mi radnu knjižicu i eto, nema ni njih ni moje knjižice. Ranije sam imao socijalno, ali ni to nema više.
Kupatilo je staro i nalazi se u prednjem nebezbjednom djelu kuće. Biće da je kada zato završila u dva kvadratna metra betonskog dvorišta, u kome je jedini izvor vode – česma.
– Da nesreća bude gora, cevi su zimus popucale, pa sam morao da kopam i popravljam sam – pokazuje Babarogić gotovo nestvarni prizor.
Čovjek i u nemaštini vapi za lijepim. Oko česme, uredno je posadio plastično cvijeće, koje je dovukao sa raznih smetlišta, pažljivo ih složio u bukete i zadenuo u otvorene cjevi, tek da podsjeća na pravo dvorište.
Nedaleko od Draganove kuće je prodavnica prehrambene robe. Komšija Turčin, ponekad ga pozove da pričuva radnju i robu. Kaže, ima povjerenja u njega.
– Dragan je sjajan čovjek. Svi ga cjenimo i čuvamo – pričaju njegove komšije koje ga ponekad i ugoste za svojom trpezom.
Babarogići su imali još jednu porodičnu kuću koja je spaljena i uništena do temelja.
– Kako je izgledalo 1999. godine, tri-četiri dana bih mogao da ti pričam i nećeš da veruješ. Sestra Vesna i ja se nismo plašili. Komšije su nas čuvale i nismo imali problema. Tako je bilo i 2004. godine. Tih dana nigde nisam izlazio. Došle su komšije i rekle da ne idemo nikud. I tako smo mi sedeli u četiri zida danima, a posle smo opet izašli napolje. Mi smo jedini Srbi u ovom delu grada. U našoj ulici ima i Albanaca i Turaka i nikada nisam imao problema. Ovde sam od rođenja, pa mi i danas pomognu kada mogu – kaže Dragan.
U gradu Prizrenu sve ukupno živi 17 Srba. Većina njih nikuda nije otišla iz grada, i tako ostala van sistema pomoći, jer nisu povratnici. Tako i Dragan nema pravo na pomoć niti za obnovu svoje kuće, niti pravo na novu, pa čak ni za najosnovnije aparate za domaćinstvo. Vlasti su se Srbijom smenjivale, kampanje su bile i na Kosovu, a niko na vrata Babarogića nije pokucao da pita treba li nešto.
I ono malo hrane što usput nađe, Dragan često podjeli sa svojim mačkama, koje su se nastanile u njegovom domu.
– One su stalno tu. Vremenom su postale moji prijatelji. Dam im nešto kada imam, a i one se same snađu za hranu – priča Dragan.
– To je velika nepravda. Nemaš pravo ni na šta. Ko da si kažnjen što si ostao u Prizrenu – dodaje on.
Dragan je u tim strašnim nehigijenskim uslovima njegovao i teško bolesnu sestru Vesnu. Tog vremena se sjeća sa velikom tugom, jer često za nju, nervno oboljelu, nije imao da kupi lijekove. Ako se može nazvati srećom u čitavoj tragediji, zbog loših uslova života Vesnu je Centar za socijalni rad iz Štrpca odveo u rehabilitacioni centar Gornja Topaonica.
Od cjenjene i velike familije Babarogić, tako u Prizrenu ostade samo Dragan. Na rođake je kaže i zaboravio. Ne sjeća se da su ga skoro obilazili.
– Od rodbine mi je ostala samo sestra. Sve je pobeglo, ne znam ni gde, ni kud. Znamo samo za jednoga, bio je zubar. On je za Novi Sad pobegao. Sestra je sada u bolnici. Ni ona ni ja se nismo venčavali, tako da nemamo nikog.