Zloćudni tumor se proširio na njegova pluća, jetru i limfne čvorove i trenutno je jedino što mu doktori mogu pružiti palijativna njega, odnosno ublažavanje bolova. Sa tim su se saglasili članovi njegove porodice, a i članovi medicinskog tima koji su smatrali da bi s obzirom na poodmaklu životnu dob, još jedan ciklus kemoterapija bio samo dodatna patnja za Márqueza, a vjerovatno ne bi dao neke posebne rezultate.
Javljaju to novine El Universal, podsjećajući da je prije 12 godina slavnom književniku dijagnosticiran opaki rak limfoma, sa kojim se dugo uspješno borio.
Već 50 godina García Márquez živi u Mexico Cityju. Poslednji put se pojavio u javnosti početkom prošlog mjeseca, od kada se i nalazio u bolnici, a sada je vraćen na kućno palijativno liječenje.
Podsjetimo, on je autor kultnih romana poput Sto godina samoće, Pukovniku nema ko da piše, Ljubav u doba kolere i drugih.
Podsjetimo, šta je svojedobno napisao u “Oproštajnoj poruci” koja se širi društvenim mrežama…
– Spavao bih manje, a sanjao više.
Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju..
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem…
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade…
Kad bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje Sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja…
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica…
Bože moj, kad bih imao jedan komadić života…
Ne bih pustio da prode ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav…
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi…
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica…
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi…
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi…
