xPrvo smo posećivali gospođu Sokol. Ja sam je zvala “kuvarica”. Volela je da priča o vremenu kada je bila poznata kuvarica u Rusiji. Ljudi su dolazili sa drugog kraja države samo kako bi probali njenu čuvenu kokošiju supu.
Zatim, posetili bismo gospodina Mejera. Zvala sam ga “Šaljivdžija”. Sedeli bismo za stolom i on bi nam pričao viceve i šale. Neki su zaista bili jako smešni. Neki nisu. Neke nisam razumela. Smejao se sopstvenim šalama, pomerao se gore, dole i dobijao crvenu boju u licu. Deda i ja nismo mogli da se suzdržimo pa smo se smejali zajedno sa njim, čak i kada šala nije bila smešna.
Tu se nalazio i gospodin Lipman. Zvala sam ga “Pevač” jer je obožavao da peva za nas. Kad god je to činio, njegov prelepi glas popunjavao je prostor, čist i jak i pun energije tako da smo mi uvek pevali s njim.
Posećivali smo i gospođu Kigan, “Baku”, koja nam je pokazivala fotografije njenih unuka. Fotografije su bile svuda po sobi, uramljene, u albumima, a neke čak i zalepljene po zidovima.
Soba gospođe Šriber bila je puna uspomena, uspomena koje bi oživele dok nam je pričala priče svojih iskustava tokom starih prošlih dana. Zvala sam je “Gospođa uspomena”.
Tu je bio i gospodin Kral, “Tihi čovek”. On nije imao mnogo toga da kaže, samo je slušao šta smo mu deda i ja pričali. Klimao je glavom i smeškao se i govorio da dođemo i sledeće nedelje. To su svi govorili dedi i meni, čak i žena koja je bila nadležna, iza šaltera.
Svake nedelje bismo dolazili, čak i kada je padala kiša. Išli smo zajedno u posetu prijateljima: Kuvarici, Šaljivdžiji, Pevaču, Baki, Gospođi uspomeni i Tihom čoveku.
Jednog dana deda se jako razboleo i otišao je u bolnicu. Doktori su nam rekli da misle da se neće oporaviti.
Došla je subota i bilo je vreme za posetu staračkom domu. Kako da idem u posetu bez dede? Onda sam se setila da mi je govorio: “Ništa ne treba da stoji na putu dobrom delu.” Otišla sam sama. Ko god poseti bolesnog daje mu život.
Svi su bili srećni što me vide. Bili su i iznenađeni što nema dede. kada sam im rekla da je bolestan i da je u bolnici, mogli su da osete da sam jako tužna.
“Kuvarica” je poečla da mi otkriva neke tajne recepte. Šaljivdžija mi je pričao najnoviji vic. Pevač je pevao pesmu samo za mene. Baka mi je pokazala još fotografija. Gospođa Uspomena podelila je sa mnom neke uspomene. A kada sam posetila Tihog čoveka, pitala sam ga dosta pitanja. Kada mi ih je ponestalo, pričala sam o tome šta sam naučila u školi.
Nakon nekog vremena, pozdravila sam se sa svima, čak i sa ženom iza šaltera.
“Hvala ti što si došla”, rekla je. “Nadam se da će ti se deda oporaviti brzo.”
Nekoliko dana kasnije, deka je još uvek bio u bolnici. Nije jeo, nije mogao da sedi i jedva je govorio. Otišla sam u ćošak sobe da me deda ne vidi kako plačem. Majka je zauzela moj emesto pored kreveta i držala je dedu za ruku. Soba je bila jako tiha.
Odjednom u sobu je ušla medicinska sestra i rekla, “Imate posetu.”
“Jel ovde žurka?” čula sam poznati glas.
Pogledala sam na gore. Bio je to Šaljivdžija. Iza njega bila je Kuvarica, Pevač, Baka, Gospođa Uspomena, Tihi Čovek pa čak i žena iza šaltera.
Kuvarica je ispričala dedi o sjajnim jelima koje će mu spremiti kada se oporavi. Čak mu je donela i činiju tople domaće kokošije supe.
“Kokošija supa? Ono što ovom čoveku treba je pastrami sendvič”, rekao je Šaljivdžija i počeo duboko da se smeje.
Svi su se smejali sa njim. A onda nam je ispričao nekoliko novih šala. Kada je završio, svi su uzeli maramice i obrisali suze koje su nastale od smeha.
Baka je pokazala dedi šta su mu nacrtali njeni unuci za oporavak. Na prednjoj strani nalazio se klovn koji je držao balone “Ozdravi brzo!”, pisalo je unutar crteža.
Pevač je počeo da peva, a svi smo pevali sa njim. Gospođa Uspomena ispričala nam je kako je deda jednom po snežnoj oluji došao da je poseti, samo kako bi joj doneo cveće za rođendan.
I pre nego što sam postala svesna, vreme posete se završilo. Svi su se pomolili za dedu, pozdravili se i rekli mu da će se uskoro opet videti.
Te večeri, deda je pozvao sestru i rekao da je gladan. Uskoro je počeo i da sedi, a onda je i skupio snagu i ustao iz kreveta. Svakim danom, dedi je bilo sve bolje i bolje i bio je sve jači. Uskoro je bio spreman da ide kući.
Doktori su bili šokirani. Rekli su da je njegov oporavak zaista medicinsko čudo. Ali ja sam znala istinu: Poseta njegovih prijatelja ga je izlečila. Ko god da posećuje bolesne daje im život.
DSeda je sada dobro. Svake subote, bez presedana, idemo zajedno u posetu prijateljima: Kuvarici, Šaljivdžiji, Pevaču, Baki, Gospođi Uspomeni, Tihom Čoveku…i ženi iza šaltera.”
Kakva magična priča. Nadamo se da će devojčica i njen deda imati još mnogo subota koje će provesti sa svojim prijateljima.
