Kada je reč o budućnosti Balkana, pojavio se predlog novih podela u regionu, što je recept za geopolitičku nestabilnost.
Diskretno, srpski i albanski politički lideri istražuju mogućnost da reše svoje nesuglasice razmenom teritorija. Ideja pomirenja putem razmene teritorija postoji već godinama u Beogradu, ali je nedavno, izgleda, privukla pažnju u vodećim albanskim krugovima.
Ova ideja svakako nije nova, ali je bila opasna u prošlosti, kao i sada. Lideri Srbije i Hrvatske, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman, dogovarali su podelu Bosne i Hercegovine ranih 90-tih, ali su planovi stopirani međunarodnim reagovanjem.
Dosada je politika i EU i SAD bila veoma jasna – granice kakve su bile u staroj Jugoslaviji trebalo bi da ostanu na mestu, a rešenja bi trebalo da se traži u tom okviru. Daljom balkanizacijom Balkana, region bi se otvorio za nove konflikte i prolivanje krvi.
Problem Kosova je jedan od najtežih u regionu. Nije rešen NATO intervencijom 1999. godine, niti priznanjem Kosova kao nezavisne države od strane velikog broja država 2008. godine. Dok se ne normalizuju odnosi između Srbije i Kosova, ovo pitanje će ograničavati potencijal obe zemlje i stabilnost u regionu.
Zato se ideja o novoj podeli teritorije ponovo pojavila. Tu može da postoji više verzija takvih planova. Kosovo bi moglo da ustupi područje severno od Ibra, naseljeno uglavnom Srbima i stekne diplomatske benefite, a moguće je i da dobije mesta na jugu Srbije u kojima živi većinsko albansko stanovništvo.
Srpski predsednik Aleksandar Vučić je razmišljao o tome, a i albanski premijer Edi Rama deluje predusretljivo, kako mi je rečeno tokom razgovora.
U poslednje vreme, snažno suprotstavljanje ovim idejama pojavilo se u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i njenom rukovodstvu na Kosovu. Oni tvrde da će takva podela biti izdaja Srba, koji žive na Kosovu južno od reke Ibar i, po svemu sudeći, dovešće do potpunog etničkog čišćenja na ovom području, sa opasnostima i za istorijske pravoslavne spomenika u toj oblasti. Većina preostalih Srba na Kosovu živi južno od Ibra.
Ovi strahovi su nesumnjivo osnovani. Teritorijalnu razmenu bi najverovatnije pratila razmena stanovništva, kako bi se stvorile etnički homogene teritorije. Iako neki tvrde kako bi ovo otvorilo put za veću stabilnosti, zbog mogućeg uključivanje većeg saveza i zbližavanja Albanije i Kosova – to je malo verovatno.
Pored kontroverznih detalja u neposredno pogođenim zemljama (i činjenice da bi ovo bilo teško sprovesti), to bi bilo rizično, mogla bi da se otvori ‘Pandorina kutija’ sa novim izazovima u regionu. Podela bi ponovo otvorila debatu o budućnosti Bosne. Tvrdokorni lideri bosanskih Srba bi se svakako obradovali ovoj prilici.
Tu je i još teže i opasnije pitanje Makedonije u kojoj Albanci čine značajni deo stanovništva. Ako albanska područja iz šireg regiona počnu da se spajaju procesima zamene teritorija, pojaviće se sigurno oni koji će pitati zašto to ne može da se primeni i na Makedoniju. A to bi bilo igranje s vatrom.
Postoje oni u Briselu i Vašingtonu koji bi mogli da kažu da ako se lideri u regionu slože oko razmene teritorija između Srbije i Kosova, zašto bismo mi imali neke primedbe? Naročito ako to uključuje i uspostavljanje punih diplomatskih odnosa? Ali takav stav je opasan. U trenutku kada pažnju treba posvetiti promovisanju stabilnosti, krenuti drugim putem u vezi sa ovim pitanjima izazvalo bi previranja u narednim decenijama.
Neophodno je pronaći kompromis između Beograda i Prištine na Kosovu, kako bi se unapredila evropska i atlantska integracija obe zemlje. Ovo bi moglo da obuhvati i veći stepen decentralizacije srpskih delova na Kosovu, kao i prijem Kosova u UN. Prošlo je više od pet godina od kada je EU posredovala sporazumom koji ukazuje na put ka normalnim odnosima ove dve zemlje, ali su od tada diplomatski napori EU i SAD oslabili. Kao posledica toga, podela kao moguće rešenje je ponovo aktuelna u regionu, koji je već dovoljno balkanizovan.
To je opasno, a Vašington i Brisel moraju da računaju na te rizike.
Postepena integracija Srbije i Albanije u EU i NATO, sve na bazi postojećih granica i ograničenja, jedini je put ka trajnoj stabilnosti u regionu.
Igranje granicama i podele na Balkanu bilo je opasno početkom 90-tih i ostalo je takvo do danas.
