„Samo magarac se ne menja“ – eto mudrosti predsednika republike Aleksandra Vučića. Nevolja je u tome što on ovu glupost izgovara u kontekstu krajnje ozbiljnom. Da odmah otklonimo moguću zabunu: pod kontekstom ovde ne podrazumevam sâm intervju u kome Vučić pominje magarca; niti kanal koji je taj intervju upriličio. Naime, pre nego što izgovori sud o magarcu, Vučić će reći nešto i o „zločinu“ (dakle, insistira na „zločinu“, a ne genocidu) u Srebrenici: „Tamo se dogodio stravičan zločin, moja je obaveza kao predsednika Srbije da ukažem na iskrena osećanja sa porodicama, da izrazim nadu da se takav zločin nikada neće ponovo dogoditi, da smo mi Srbi izvukli lekcije i pouke i iz tog zločina, ali i onih u Bratuncu, Oluji i da ne govorim o najstrašnijem od svih, onoga koji se desio u Jasenovcu“.
Vezu između „stravičnog zločina“ i poslovičnog magarca predsednik republike pravi preko svog sina. Vučićev sin, saznaćemo, sklon je da kaže – „sve je bilo dobro osim onog o Srebrenici“. Na šta otac planira da mu odgovori: „Reći ću mu da sačeka još pet godina pa će drugačije misliti… kao mlad sam verovatno bio i gori od njega“. I onda, naravno, sledi pouka o magarcu. Vučić valjda hoće da nam objasni kako je on nekada mislio kao i njegov sin danas, ali je stav promenio pošto nije magarac. Implicitno, Vučić nam sugeriše da se nada da se ni njegov sin neće pokazati kao magarac. Ako se ne varam, sin bi sad već mogao biti blizu punoletstva, ako već i nije punoletan. (To dete samo po sebi me nimalo ne zanima, i ne želim ništa da znam o njemu, ali sam otac ga je uvukao u priču, i mi sad nemamo kud nego da se bavimo i sinom predsednika republike.)
Dakle, sin je završio neku ovdašnju školu i formirao se u miljeu koji već pet godina presudno oblikuje njegov otac, a i dalje postoji opasnost da ostane magarac. Zašto? I šta će se dogoditi u narednih pet godina što će pomoći da dete promeni stav i više ne izgovara – „sve je bilo dobro osim onog o Srebrenici“. I šta to tačno nije bilo dobro u Srebrenici? Ponovimo šta kaže otac: „Tamo se dogodio stravičan zločin, moja je obaveza kao predsednika Srbije da ukažem na iskrena osećanja sa porodicama, da izrazim nadu da se takav zločin nikada neće ponovo dogoditi, da smo mi Srbi izvukli lekcije i pouke i iz tog zločina, ali i onih u Bratuncu, Oluji i da ne govorim o najstrašnijem od svih, onoga koji se desio u Jasenovcu“. Može li sa takvim ocem i takvim očevim stavom o Srebrenici, to dete, kao i sva druga deca u Srbiji izbeći sudbinu magaraca?
Šta bi otac kao učitelj morao da zna, e da mu dete ne bi ostalo magarac? To jest, šta je sve otac morao da nauči, kakve je „pouke i lekcije“ trebalo da izvuče, a nije, e kako on sâm ne bi ostao magarac? U Srebrenici se nije dogodio „stravičan zločin“, nego se dogodio – genocid. Kada se u rečenici o genocidu u Srebrenici odmah pomenu, posle jednog „ali“ i Bratunac i Oluja, onda od saosećanja sa porodicama žrtava genocida praktično ne ostaje ništa, jer smisao te rečenice nije da se pokaže saosećanje nego da se genocid porekne a zločin opravda. I da ne bude zabune, da slučajno ova lekcija iz poricanja ne bi ostala neshvaćena, njeno značenje zakucaće pominjanje „najstrašnijeg od svih“ zločina – Jasenovca. Tako da od Srebrenice i saosećanja ne ostane ništa, a da u prvi plan dođe jedna izopačena želja da se pobedi u naopakom nadmetanju za žrtvu „najstrašnijeg od svih“ zločina.
Sin predsednika republike ne odrasta u vakuumu. On svoje stavove formira na osnovu znanja, stavova i vrednosti koji dominiraju u njegovom okruženju – porodici, školi, medijima. Kada on kaže – „sve je bilo dobro osim onog o Srebrenici“ – to nije njegov lični, nezreli uvid u događaje iz nedavne prošlosti. Naprotiv, to je stav koji dominira svuda oko njega i koji on zdravo za gotovo prima i ponavlja. Dok se to okruženje ne promeni, sin predsednika republike neće promeniti mišljenje ni u narednih pet, pa ni u narednih pedeset godina. Da sin ne bi ostao „magarac“, da ostanemo pri retorici predsednika republike, otac bi morao konačno da prihvati i izgovori istinu o Srebrenici.
