Rasprava o promeni granice Srbije i Kosova, za šta se zalažu i sami srpski i kosovski predsednici Aleksandar Vučić i Hašim Tači, u Srbiji protiče bez buđenja ili podizanja strasti.
Kosovsko pitanje dugo podstiče nezadovoljstvo u Srbiji, što je do ekstrema bilo dovedeno 2008. godine, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, a u centru Beograda masa spalila tadašnju zgradu Ambasade Sjedinjenih Država.
Kako je i da li je aktuelna vlast uspela da umiri duhove desnog krila srpske političke, parlamentarne i vanparlamentarne scene?
Proteklog vikenda, Vučić i Tači su u Alpbahu na zapadu Austrije, zatražili podršku Evropske unije (EU) i SAD u rešavanju međusobnih odnosa, što bi, shodno poglavlju 35 o pregovorima o priključenju Srbije EU, trebalo da vodi potpisivanju pravno-obavezujućeg sporazuma dve strane.
Ranije je otvorena i mogućnost, na koju je u aprilu ukazao srpski šef diplomatije Ivica Dačić, da Kosovo, uz dogovor sa Srbijom, dobije i mesto u Ujedinjenim nacijama (UN).
Istovremeno, dobrim delom nisu potpuno jasni stavovi međunarodnih autoriteta o takvom rešenju, pa ni Rusije koja je pod čestim ocenama kao faktor koji podržava ovdašnje nacionaliste.
“Stvari se odvijaju veoma ubrzano i nešto što je pre dva meseca bilo nezamislivo, sada je tema dana, a niti jedna od strana koje su na bilo koji način uključene u pregovore nisu izašle sa jasnim stavom šta bi promena granice tačno značila”, ukazuje Aleksandar Popov, direktor nevladinog Centra za regionalizam.
Popov ne smatra da otpora ideji o promeni granice nema, već da, barem u ovom trenutku koji naziva “fazom nagađanja”, on nije žestok.
“Tek kada se bude saznalo šta to znači, a to bi trebalo da bude 7. septembra nakon susreta Tačija i Vučića u Briselu, a posebno nakon 9. septembra i Vučićevog govora na Kosovu, onda se može očekivati da oni, koji su protivnici ovakvog rešavanja, na jedan daleko oštriji način izraze svoj stav”, kaže Popov.
Sa onim od čega se najviše strahuje, javnost u Srbiji suočila se više puta u vreme vlasti ranijeg predsednika Borisa Tadića koji je danas jedan od opozicionih lidera, predsednik parlamentarne Socijaldemokratske stranke.
Aktuelna srpska vlast sa takvim se izazovima ne suočava.
“Moj utisak je da, pošto nema slobode medija, onda drugačija mišljenja na bilo koju temu, pa i na ovu važnu temu, jednostavno ne mogu da se čuju”, kaže narodni poslanik Marko Đurišić iz Tadićeve partije.
“Takva situacija nije bile pre sedam ili osam godina kada su oni koji smatrali da politika u Srbiji treba da se vodi drugačije nego što je vođena u tom trenutku, imali su gde to slobodno i javno da kažu, pa su onda mogli i da dođu do ljudi koji drugačije misle”, ističe Đurišić za RSE.
Boris Tadić bio je predsednik Srbije od 2004. do 2012. godine, dakle i u godini proglašenja kosovske nezavisnosti. Nakon čestih kritika današnjih vlasti za politiku koju je u vreme svoja dva mandata vodio prema Kosovu, Tadić je, u septembru 2017. godine, rekao da bi “Srbija gorela” da je on potpisao Briselski sporazum, ukazavši upravo na rizik koji mu je pretio od desničarskih grupacija, čiju je snagu osetio na sopstvenoj koži više puta – ne samo 2008. godine, kada se suočio sa besom najpre zbog Kosova, a potom i zbog hapšenja Radovana Karadžića, nego i 2010. kada je u naletu huligana demoliran centar Beograda zbog održavanja Parade ponosa.
Nakon što su 2012. godine vlast preuzeli Vučićevi naprednjaci i njihovi saveznici, mnogi desničarski pokreti prošli su kroz tranziciju i sa izvan institucionalni scene ušli u politiku Srbije.
Neki, poput “Dveri”, u samu Skupštinu, dok se drugi, kao što su “Zavetnici” bore da izbornim putem učine isto.
Pojedini lideri desnice, poput Miše Vacića, koga je javnost upoznala kao lidera Pokreta 1389, osuđivanog (uslovno na sedam meseci zatvora, prim. aut.) zbog širenja mržnje prema LGBT osobama pred zabranjenu Paradu ponosa 2009. godine, bio je angažovan u Kancelariji za Kosovo Vlade Srbije.
Mada su ušli i u politiku, pa čak i u institucije vlasti, kulturološkinja Aleksandra Bosnić ne smatra da se može reći da su desničarske organizacije “pacifikovane”.
“Mislim da je reč o nekoj vrsti odlaganja konačnog suda. Mislim da zapravo nikome, ni njima, nije do kraja jasno kako će se stvari razvijati i koji će biti epilog”, kaže Bosnić koja, baš kao i Aleksandar Popov, veruje da bi strah od oštrijeg otpora mogao postati stvarnost kada elementi političkog dogovora Srbije i Kosova budu jasniji.
“Mislim da je polje rizika otvoreno i dalje, da to što se čini da su oni koji imaju ekstremne i nacionalističke stavove mirni ili umireni, mada i nisu sasvim, to je možda neki preovlađujući utisak, apsolutno ne znači da će takvo stanje stvari i ostati”, reči su Aleksandre Bosnić.
Otpor koji se trenutno prepoznaje, ukazuje Aleksandar Popov, dolazi od nekolicine opozicionih partija koje se protive rešenju koje podrazumeva razgraničenje sa Kosovom, kao i iz redova Srpske pravoslavne crkve.
Na Vidovdan (28. juni) u Beogradu su održani protesni skup i šetnja, na kojima se okupilo stotinak ljudi, a čiji su organizatori bili pokreti pod imenima “Nema predaje Kosova i Metohije” i “Srbi na okupu”.
“Otpora ima već i sada, ali na jednoj verbalnoj osnovi. Pre svega, udružena opozicija, Savez za Srbiju, već je jasno rekla da je protiv rešenja koje donosi ova vlast. S druge strane imamo stav koji su izneli neki velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve”, kaže Popov.
Savez za Srbiju je pokret u osnivanju u kome učestvuje više opozicionih partija, potpuno različitog političkog uverenja, od desničarskih Dveri narodnog poslanika Boška Obradovića, do Levice Srbije, nekadašnjeg funkcionera Demokratske stranke Borka Stefanovića.
Protiv razgraničenja su se izjasnili i vladika raško-prizrenske eparhije Teodosije i Iguman manastira Visoki Dečani na Kosovu Sava Janjić.
Svi oni su, nakon što su izneli svoje protivljenje iskoracima koje je učinila vlast oličena u Vučiću, postali meta žestokih kritika od strane same te vlasti i njoj naklonjenih tabloida, iako u svojim stavovima nisu prešli granice i pozivali na nasilje.
Aleksandar Vučić u Hašim Tači sastaće se u petak (7. septembar), u još jednoj rundi dijaloga u Briselu na najvišem nivou, a dva dana kasnije, u nedelju (9. septembar), Vučić će, kako je najavio, otići na Kosovo da razgovara sa tamošnjim Srbima.
Finalni dogovor bi, ukoliko se postigne, prema rečima i Aleksandra Vučića i Hašima Tačija, na kraju trebalo da bude stavljen i pred građane, koji bi ga potvrdili ili odbacili na referendumu.
