Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je pomirenje Srba i Albanaca. Povod za razgovor o tome bio je nedavni početak rada Koalicije za pomirenje na Kosovu koju sačinjavaju nevladine organizacije iz Prištine i Severne Mitrovice. Sagovornici su bili Bekim Bljakaj, direktor Fonda za humanitarno pravo Kosova, i Miodrag Milićević, izvršni direktor nevladine organizacije Aktiv iz Severne Mitrovice.
Bilo je reči o tome kako doći do istine o zločinama počinjenim o ratu na Kosovu kada nema saglasnosti ni o osnovnim činjenicama i kada Srbi ne veruju sudovima na Kosovu, a Albanici sudovima u Srbiji, da li je besmisleno govoriti o pomirenju kada se slave ljudi osuđeni za ratne zločine, zašto su srpska i kosovska udruženja porodica nestalih u neprijateljskim odnosima umesto da zajednički traže istinu o svojim najbližim koji su nestali u ratu, kome je u interesu da se ne sazna istina o zločinima, kakvi u danas odnosi Srba i Albanaca u sredinima gde oni zajedno žive, zašto je vest o početku rada Koalicije za pomirenje ignorisana u najvećem delu srpskih medija, kao i o tome da li će put ka pomirenje biti otvoren onog trenutka kada Srbi priznaju albanske žrtve, a Albanci srpske.
Omer Karabeg: Vaša koalicija ističe da je uspostavljanje istine o zločinama tokom rata na Kosovu jedan od glavnih uslova za pomirenje. Kako doći do istine, koju bi prihvatili i Albanci i Srbi, kada danas svaka strana ne samo da ima svoju istinu, nego ima i svoje vlastite činjenice? Kako se uopšte može doći do istine kada nema saglasnosti o činjenicama?
Bekim Bljakaj: Vrlo jevažno da se činjenicama dokaže sve što je na Kosovu urađeno tokom 1998. i 1999., ali i 2000. godine. Neohodno jepoimenično dokumentovati sve žrtve koje su stradale tokom i posle rata. To bi bio prvi korak koji bi mogao da približi narative Srba i Albanaca o ratu koji su danas potpuno suprotni. Vrlo su važne činjenice koje su potvrđene presudama Haškog tribunala, sudova na Kosovu i Specijalnog veća za ratne zločine u Srbiji. Naravno, treba uzeti u obzir i presude koje će doneti Specijalni sud za ratne zločine na Kosovu.
Miodrag Milićević: Svaka strana danas ima svoj narativ o ratu i svoje žrtve. Međutim, te žrtve ni dvadeset godina nakon završetka konflikta nisu adekvatno prepoznate. Nema saglasnosti o tome šta se ovde zapravo dogodilo pre svega zbog toga što ključni politički akteri obe strane nisu spremni da prođu kroz proces tranzicione pravde. U takvoj situaciji jako je teško doći do konsenzusa i to će narednih godina biti jedan od ključnih izazova za društva na Kosovu i u Srbiji.
Sudska istina
Omer Karabeg: Kada je reč o utvrđivanju istine i činjenica,postoji li autoritet koji će priznati obe strane? Uzmimo, recimo, genocid u Srebrenici. On je utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde. Iako je taj sud, koji su su osnovale Ujedinjene nacije, jedan od najvećih pravnih autoriteta u svetu, Srbija ne priznaje tu presudu, jer je, kako kažu njeni zvaničnici, taj sud bio pristrasan. Koji je to autoritet kome će u kosovskom slučaju poverovati obe strane?
Bekim Bljakaj: Ne treba da postoji jedan autoritet koji će da kaže – ovo je prava istina, ove činjenice svi treba treba da prihvate. Važan je proces uspostavljanaja istine. Naravno u tom procesu je najjača sudska istina jer se presude zasnivaju na dokazanim činjenicama. Međutim, svi zločini nikada neće završiti na sudu. Zato je važno suočavanje sa prošlošću i priznavanje zločina. Time su se u nekim državama, koje su prošle kroz oružane konflikte, manje ili više uspešno bavile komisije za istinu.
Na području bivše Jugoslavije već više od 15 godina postoji inicijativa da se osnuje zajednička komisija za istinu svih zemalja koje su nekada sačinjavale bivšu Jugoslaviju. Ta komisija bi imala najviše izgleda da uspostavi narativ koji bi državama bivše Jugoslavije pružio osnov da stvore svoje narative koji ne bi bili totalno suprotni kao što su sada.
Omer Karabeg: Gospodin Bljakaj kaže da je najvažnija sudska istina, jer sudovi donese presude na osnovu dokaza. Međutim, Albanci ne veruju srpskim sudovima, a Srbi kosovskim sudovima. Kako onda doći do istine koju će prihvatiti obe strane?
Miodrag Milićević: Ovih dana je aktuelizovana priča o Specijalnom sudu za ratne zločine na Kosovu koji se nalazi u Hagu. Kosovski premijer je podneo ostavku upravo zbog poziva da se tamo pojavi kao osumnjičeni. To je deo nastojanja da se dokumentuju i kazne zločini koji su počinjeni tokom 1998. i 1999. godine na Kosovu.
Međutim, u srpskoj javnosti se ovih dana govori o političkom kontekstu u radu Specijalnog suda za ratne zločine na Kosovu, mada, po mom mišljenju, u tom sudu nema mesta politici. Sve to pokazuje da je i jednoj i drugoj strani teško da poveruju u nezavisne sudske organe koji mogu da ponude dokaze barem za jedan deo zločina koji su počinjeni na Kosovu. Sa trenutnim političkim elitama u Beogradu i Prištini bojim se da takav proces neće biti uspešan.
Omer Karabeg: Gospodine Milićeviću, vi ste rekli da se u Srbiji izražavaju sumnje u rad Specijalnog suda za ratne zločine na Kosovu. Sa najvišeg mesta se govori da je to trik i farsa. Zašto se sumnja u rad tog suda pre nego što je izrekao ijednu presudu?
Miodrag Milićević: Srbi u Srbiji i na Kosovu imaju ozbiljne rezerve prema radu tog suda, jer smatraju da je jedino Srbima suđeno u Haškom tribunalu. Zbog toga postoje i predrasude o Specijalnom sudu za ratne zločine na Kosovu. S druge strane, činjenica je da dve i po godine nakon osnivanja tog suda nije pokrenut nijedan postupak, bez obzira na ispitivanja i pozive koji su upućeni pojedincima. Zbog toga postoje nedoumice.
Ja zaista želim da verujem da će sud za ratne zločine na Kosovu biti nezavisan, da će tužilaštvo uskoro podići optužnice i da će konačno krenuti procesuiranje onih koji počinili ozbiljna krivična dela. Bez toga bojim se da će se pojačati rezerve koje veći deo srpske zajednice ima prema međunarodnim sudovima.
Bekim Bljakaj: Moram da kažem da nisam čuo da se je iko od predstavnika institucija iz Srbije izjasnio protiv tog suda. S druge strane, predstavnici kosovskih institucija su govorili da je taj sud jednostran, a neki su išli tako daleko da su izrazili sumnju da će tamošnja suđenja biti fer. Ja sam siguran da će suđenja biti fer i da su tamošnji tužioci i sudije vrlo profesionalni.
Vrlo je važno kako ćemo tretirati taj sud. Ukoliko mediji budu izveštali o radu tog suda onako kako su izveštavali o radu Haškog tribunala, što je imalo za posledicu da se oni koji su tamo osuđeni dočekuju kao heroji – to neće biti dobro. Vrlo je važno da javnost na Kosovu bude do detalja upoznata sa svim dokazima koji budu izneti na suđenjima u Specijalnom sudu za ratne zločine na Kosovu.
Zašto ne sarađuju?
Omer Karabeg: Postoji udruženje porodica nestalih Srba kao i udruženje porodica nestalih Albanaca. Oni već dvadeset godina tragaju za svojim sinovima, kćerima, očevima, majkama, braćom, sestrama koji su nestali u ratu. Zar ne bi bilo normalno da se oni ujedine i da zajednički vrše pritisak na vlade u Beogradu i Prištini da se konačno sazna istina o njihovim najbližima. Ali kako sada stvari stoje, oni ne samo da ne sarađuju, nego su na izvestan način i u neprijateljskim odnosima. Zašto je to tako?
Miodrag Milićević: Na Kosovu postoji jedna inicijativa lokalnog karaktera gde Albanici i Srbi održavaju kontakte u nastojanju da dođu do podataka o nestalim i kidnapovanim. Međutim, u udruženjima na nivou Srbije i Kosova postoji neka vrsta zavere ćutanja kada je reč o zločinima vlastite nacije. Stoga se među njima teško uspostavljaju kontakti. Slažem se da neće biti rezultata ukoliko ne bude kontakta i saradnje među tim udruženjima.
Bekim Bljakaj: Većina udruženja ne sarađuje. Gledaju jedni na druge kao na neprijatelje, iako su u potpuno istoj poziciji. Oni se tako ponašaju zato što su pod uticajem politike. Situacija je potpuno drugačija kada je reč o porodicama nestalih i ubijenih koje nisu u udruženjima. Fond za humanitarno pravo je nedavno u Prištini organizovao izložbu odeće, školskih sveski, knjiga i drugih predmeta koji su pripadali deci koja su stradala tokom rata. Učestovale su i albanske i srpske porodice. Kod njih nema nikakve mržnje, niti odbojnosti.
Omer Karabeg: Kome je u interesu da se ne sazna puna istina o zločinima i da se ne priznaju sve žrtve bez obzira na nacionalnost?
Miodrag Milićević: Ako pogledate šta se događalo u posleratnom periodu na području bivše Jugoslavije, videćete da je otpor prema istini o ratnim dešavanjima dolazio pre svega od vladajućih nomenklatura u svim zemljama bivše Jugoslavije. Takva situacija je i danas.
Bekim Bljakaj: Iza svega stoji politika. A motivi su različiti. Neki ne žele da se otkrije istina zbog toga što su na ovaj ili onaj način učestvovali u konfliktima, a drugi opet misle da iz patriotskih razloga moraju da brane pripadnika svoje nacije čak i onda kada su oni ratni zločinci.
Autocenzura
Omer Karabeg: Kakvi su danas odnosi između Srba i Albanaca u sredinama gde oni žive zajedno? Da li su oni uopšte u kontaktu ili je atmosfera takva da zaziru jedni od drugih?
Bekim Bljakaj: Mislim da je politika ostavila pečat na ponašanje tih ljudi. Vrlo često sam bio u prilici da čujem od meštane nekog sela, gde žive Srbi i Albanci, kako lepo pričaju o svojim komšijama druge nacije. Međutim, kad tamo odu novinari, pa oni govore za javnost, onda se žale jedni na druge. Tada proradi autocensura, strah da će ih javnost osuditi ako kažu da poštuju svoje komšije i da sa njima nemaju nesporazuma. Sve to govori da bi situacija bila drugačija da nije tog ’političkog neprijateljstva’ između Srba i Albanaca.
Miodrag Milićević: Svakih tri do pet godina na Kosovu smo imali političke potrese koji su itekako uticali na odnose Srba i Albanaca. Odnosi su daleko od idealnih. Na to utiču mnoge stvari. Jedna od njih je i povratak Srba na Kosovo. Dvadest godina nakon završetka sukoba povratak je ravan statističkoj grešci. To je svakako jedan od razloga zbog kojih proces pomirenja ide jako sporo.
S druge strane, danas se jako malo govori o uspešnim pričama. A njih ima. Poslednjih dvadeset godina Mitrovica je vazda važila za generator sukoba između Srba i Albanaca. A u Mitrovici ima toliko pozitivnih priča. Ovde postoji jedna vrsta suživota koja bi trebalo da bude model za ostatak Kosova, pogotovu u multietničkim sredinama. Ali, te pozitivne stvari se ne promovišu u javnosti. Mediji uvek traže negativne priče.
Zelena pijaca
Omer Karabeg: Gospodine Milićeviću, vi govorite o saradnji između Srba iz Severne Mitrovice i Albanaca iz Južne Mitrovice, a beogradski tabloidi su puni otrovne huškačke retorike. Na njihovim stranicama Albanci se redovno nazvaju Šiptarima koji samo smišljaju kako da nanesu zlo Srbima. A to su najtiražnije novine u Srbiji.
Miodrag Milićević: Tabloidi objavljuju huškačke tekstove po nalogu određenih političkih elita. Oni nikada neće objaviti tekst o zelenoj pijaci u Mitrovici koja je pravi primer multietničnosti. Tamo Srbi i Albanci normalno komuniciraju i to se dešava mimo bilo kakvog političkog uticaja. Ljudi su krenuli jedni prema drugima, tamo cveta trgovina. Ali to nije priča, ne samo za tabloide, nego i za većinu drugih medija. U njima dominira zapaljiva retorika kako bi se održavale tenzije koje odgovaraju političarima za koje pomirenja nije prioritet.
Omer Karabeg: Da li se u Prištini zna za ove primere o kojima govori gospodin Milićević?
Bekim Bljakaj: Ne, zapravo. Zato što, kao što sam već rekao, ljudi koji žive u dobrim odnosima sa svojim susedima druge nacije ne žele da se to čuje u javnosti. Istina, poslednjih godina to se postepeno menja. Evo, nedavno sam na nekim portalima pročitao kako Srbin pomaže Albanca, beskućnika iz Đakovice. Ali ti pozitivni primeri nisu tema za većinu naših medija.
Šiptari i Škije
Omer Karabeg: Da li se dešava da se u kosovskim medijima koristi reč Škije – pogrdni naziv za Srbe, kao što se u tabloidima u Srbiji Albanci redovno nazivaju Šiptarima, a tako ih zovu i poneki članovi srpske vlade.
Bekim Bljakaj: Na Kosovu postoji zakon kojim se sankcioniše takav jezik u medijima. Jedan medij je zbog takvih izraza dobio mnogo kazni, pa je na kraju zatvoren. Tako da mediji o tome vode računa. Nisam video da se taj pogrdni naziv za Srbe pojavljuje u tekstovima, ali uvredljivi izrazi mogu se naći u komentarima čitalaca. Urednici na to ne obraćaju pažnju.
Omer Karabeg: Vest o formiranju Koalicije za pomirenje gotovo je ignorisana u medijima u Srbiji.
Miodrag Milićević: Portali, među njima i Blic i B92, preneli su tu vest. Doduše bila je štura. Svega nekoliko redova. Prenesena je zato što nije mogla da bude ignorisana, jer je većina kosovskih medija, uključujući i portale koji imaju čitalačku publiku van Kosova, objavila opširne izveštaje sa naše konferencije za štampu kojom smo obeležili početak rada Koalicije za pomirenje. Međutim, u Srbiji je bilo bilo vidljivo odsustvo bilo kakvog interesovanja za to što mi radimo.
Ignorisanje
Omer Karabeg: Kako funkcioneri Srpske liste, koji su praktično vlast na severu Kosova, gledaju na Koaliciju za pomirenje?
Miodrag Milićević: U poslednje vreme mi nemamo nikakvu komunikaciju sa Srpskom listom. Inače, na vest o početku rada naše koalicije nije bilo nikakve reakcije u srpskoj zajednici na severu Kosova, a nije bilo bogzna kakvog interesovanja ni na jugu. To ignorisanje me brine. Pitam se da li smo mi nešto loše uradili ili ne postoji želja za otpočinjanjem suštinskog dijaloga između Srba i Albanaca koji žive na Kosovu.
Bekim Bljakaj: Državne institucije Kosova se nisu baš mnogo raspitivale o našoj inicijativi, interesovanje nisu pokazale ni institucije koje se time bave. Međutim, naš projekt je dobro primljen u javnosti, u civilnom društvu, a i mediji su bili prilično zainteresovani. To nam daje malo nade.
Omer Karabeg: Da li se može reći da će put za pomirenje biti otvoren onog trenutka kad Srbi priznaju zločine nad Albancima, a Albanci zločine na Srbima. Verujete li da je to moguće?
Miodrag Milićević: Moram da verujem da je moguće. To je prvi korak da bi došlo do suštinskog pomirenja između Srba i Albanaca. Međutim, dvadeset godina nakon rata mi još uvek nemamo dijalog između Srba i Albanaca unutar Kosova. Svi govore o potrebi nastavka dijaloga između Beograda i Prištine, koji je nesumljivo neophodan, a niko ne pita da li i nama – Srbima i Albancima koji živimo na Kosovu – treba dijalog. Mi moramo krenuti jedni ka drugima. To neophodno. Bez tog dijaloga i bez priznavanja svih zločina nećemo doći do pomirenja.
Bekim Bljakaj: Apsolutno se slažem da pored dijaloga Beograd-Priština moramo otvoriti i dijalog između Albanaca i Srba koji žive na Kosovu. Slažem se i da je priznavanje svih zločina prvi korak, ali on je izuzetno važan. Ako ne učinimo taj prvi korak – nema dalje. Bivša Jugoslavija je stvorena zarad bratstva i jedinstva i zajedničkog života.
Međutim, malo se pričalo o zločinima koje su u Drugom svetskom ratu počinili nacionalisti svih naroda. To je gurnuto pod tepih. I to nam se devedestih godina vratilo kao bumerang. Da bi se prekinuo ciklus nasilja zločini se moraju priznati. Kada se to uradi, onda slede pravda i izvinjenje. Ali, priznavanje zločina je prvi i najvažniji korak.
