I dok prvi nemački kancelar Otto von Bismarck nije mnogo cenio Balkan pa predstavnicima balkanskih zemalja čak nije dopustio da učestvuju u Berlinskom kongresu gde su o njihovoj sudbini 1878. odlučivale velike sile, njegova naslednica je proteklih godina imala sasvim druge metode.
Angela Merkel poslednjih godina vrlo rado se susreće sa balkanskim liderima, pokazujući popriličan interes da pospeši rešavanje brojnih balkanskih problema a ceo region stabilizuje i približi članstvu u Evropskoj uniji.
Najava njenog povlačenja iz politike 2021. godine usijala je telefone u Kancelarijatu, jer su brojni evropski lideri, između ostalog i francuski predsednik Emmanuel Macron, želeli da saznaju bar detalj više o Merkelinim planovima i šta se može očekivati od Berlina narednih godina. Baš kao što su se odlaskom Merkel neki u EU obradovali a neki uzvrpoljili plašeći se neizvesnosti, tako i na Balkanu ima onih koji se raduju i onih koji već žale.
Politika Njemačke se ne mijenja preko noći
Međutim, niti ima razloga za neko preveliko radovanje, niti će naslednik čuvene nemačke ’Mutti’ neminovno na Balkanu nešto da pomuti. Najpre, i bez stranaca, na Balkanu, čini se, ima dovoljno lokalnih mutivoda na liderskim pozicijama. A potom, za razliku od balkanskih zemalja u kojima smer državne politike često zavisi od jednog čoveka, u Nemačkoj se državna politika ne menja preko noći.
Zbog toga odlazak Merkel ne znači i dramatičnu promenu nemačke politike prema balkanskim zemljama, između ostalog, i zbog toga što delom različit stav od Merkelinog među nemačkim partijama zastupaju samo one stranke sa krajnje desnice i krajnje levice, koje zasad nisu prihvatljivi partneri za formiranje neke buduće nemačke vlade. Sve ostale nemačke parlamentarne stranke – od demohrišćana i socijaldemokrata do liberala i Zelenih – zapravo su protekle dve decenije učestvovale u određivanju politike prema Balkanu i u tome bile homogene čak i kada su jedne bile na vlasti, a druge u opoziciji. Po pitanju Balkana ove stranke su zapravo bile usaglašenije nego prema bilo kojem drugom pitanju unutrašnje ili spoljne politike.
Iako odnos Nemačke prema Balkanu očigledno neće biti dramatično promenjen, ono što će se svakako osetiti jeste promena intenziteta angažovanja nemačkih lidera prema Balkanu, kao i suštinsko shvatanje i razumevanje uzroka i okolnosti balkanskih problema.
U prilog oceni da će posvećenost budućeg nemačkog kancelara prema Balkanu biti zasigurno manja govori čak i sama nemačka politika za vreme Merkel. Sada je pojedini mediji nazivaju „političkom majkom“ balkanskih lidera, ali ona to uopšte nije bila pre sedam godina, ukoliko je to uopšte i danas.
Naime, Merkel se prvih šest godina svog mandata vrlo blago bavila Balkanom i njen fokus je bio na unutrašnjoj politici, kao i rešavanju finansijske krize, krize euro zone, odnosno grčkom dužničkom krizom. Tek posle napada na nemačke vojnike KFOR-a na severu Kosova 2011. godine, upaljena je njena crvena lampica za Balkan. Tek tada ona lično kreće da se bavi Balkanom. Najpre kroz blokiranje da Savet EU u decembru 2011. da Srbiji status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, a potom kroz mnogo veću posvećenost da utiče na dešavanja u balkanskih zemalja.
Odnosi Beograda i Prištine
Možda najvidiljivi rezultat lične Merkeline posvećenosti Balkanu ogleda se u nastojanju da rešavanje odnosa Beograda i Prištine pokrene sa mrtve tačke. Nemački ciljevi su bili relativno jasni. S jedne strane, da stabilizovanjem Balkana i njegovim približavanjem EU zaštiti bezbednost Nemačke i EU. S druge strane, da se ne dovede u pitanje nezavisnost Kosova, jer je njegovo otcepljenje od Srbije omogućeno NATO bombardovanjem SR Jugoslavije, što je prvo nemačko vojno učešće van svoje teritorije posle Drugog svetskog rata. To je za Nemce bilo prvo razbijanje tabua nastalog nakon neslavne nacističke prošlosti i malo ko u Nemačkoj želi da dovodi u pitanje ispravnost te vojne akcije.
Shvatajući da bi oko severa Kosova mogli da izbiju sukobi, Merkel je najpre nastojala da 2011. što više pritisne tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića da raspusti sve srpske policijske, obrazovne i zdravstvene strukture na severu Kosova i da one pređu pod kontrolu Prištine. Kada to nije uspela, zaigrala je na kartu podrške Tadićevim konkurentima da bi vrlo brzo Aleksandar Vučić postao njen favorit na Balkanu jer, kako kažu u CDU, „ispunjava ono što obeća“.
Zahvaljujući njenom pritisku, koji se nije toliko video u javnosti, došlo je i do Briselskog sporazuma da bi potom njen šef diplomatije vrlo žustro nastojao da u Briselu uredi pregovarački okvir EU za Srbiju tako da niko u Srbiji ni ne pomisli da bez rešenja kosovskog pitanja se može ući u EU. Uzalud su Španci u Briselu nastojali da ne ispadne da podržavaju kosovsku nezavisnost, jer su Nemci uz Britance buldožerski gurali da nezavisnost ne bude upitna, makar to morali da uviju u diplomatsku frazu „sveobuhvatne normalizacije odnosa Beograda i Prištine“.
I kada srpski zvaničnici pokušaju da prodaju sopstvenoj javnosti ideju da je moguće ući u EU bez rešenja pitanja Kosova, Merkel je uvek imala sopstveni recept kako da ih podseti da to nije moguće. Nikad nije to radila dirketno. Naprotiv. Kao po pravilu u Beograd bi došli poslanici njene CDU zaduženi za Balkan, kojima nedostaje taktičnost i nemaju problem da sa kolonijalističkom nadmenošću kažu „šta se mora“.
Baš kao što je to 2011. godine uradio sada pokojni Andreas Schockenhoff, to je pre koji dan u Beogradu učinio i njegov svojevrsni naslednik Peter Beyer. On je u Beogradu javno rekao da je Kosovo faktički nezavisno i da je još od početka procesa dijaloga jasno da će Srbija morati de fakto da prizna Kosovo, jer u suprotnom neće ući u EU.
Merkelin odlazak, kako stvari stoje, možda će smanjiti angažman zvaničnog Berlina po pitanju Briselskog dijaloga, ali teško da će ublažiti stav šta se očekuje od Srbije. Naprotiv, unutar CDU ima više onih koji su za diplomatsku metodologiju „uzmi ili ostavi“. Već i po pitanju mnogih drugih pitanja teško je očekivati da će Merkelin naslednik toliko brinuti o balkanskim igrarijama.
Teško je očekivati da će se neki novi kancelar u skorije vreme lično uključiti u međusobna međunacionalna balkanska trvenja kako bi im pomogao da pređe na sledeći stepenik ka priključenju EU. Neka niko ne očekuje da će u postmerkelovskoj eri nemački kancelar poslati svog ministra poljoprivrede da pregovara sa Miloradom Dodikom kako bi se uklonile zamerke Republike Srpske na tekst Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) između EU i Bosne i Hercegovine.
Adaptacija SSP-a
Slobodno možemo da zaboravimo da će neki novi Christian Schmidt lično dolaziti u Banjaluku kako bi učinio sve da se adaptira tekst SSP-a i uklone strahovanja RS da će tamošnji poljoprivrednici imati oko 210 miliona konvertibilnih maraka štete zbog pristajanja na SSP. A kamoli da će o tom zapravo malom lokalnom problemu biti direktno izveštavan kancelar.
U velikoj su zabludi i oni, koji misle da će u skorije vreme neki novi nemački kancelar više brinuti da talas tražilaca azila ne izazove oružane sukobe u balkanskim zemaljama od toga da bi mogao da izazove nezadovoljstvo u Nemačkoj.
Mnogi zaboravljaju da su krajem 2015. i početkom 2016. godine upravo pojedini visoki funkcioneri vladajućeg demohrišćanskog bloka Angele Merkel predlagali da Srbija, Makedonija, Albanija i Bosna i Hercegovina budu takozvani hot-spotovi, to jest zemlje koje će predstavljati svojevrstan parking za izbeglice, koje su se iz Sirije, Avganistana, Iraka i ostalih zemalja Bliskog istoka uputili prevashodno ka Nemačkoj.
Upravo je Merkel ugušila ove ideje konzervativnog krila svog bloka. Baš kao što je septembra 2015. pod njenim uticajem njen bliski saradnik i tada predsednik Spoljopolitičkog odbora Evropskog parlamenta Elmar Brok lično otišao u Hrvatsku da tamošnjih liderima kaže da su nepravedno zatvorili granicu sa Srbijom, ne samo za izbeglice, već i za građane sa srpskim pasošem i za sva vozila sa srpskim registarskim tablicama.
Sasvim sigurno sledeći kancelar se neće ovoliko baviti Balkanom, bar ne u prvim godinama mandata i naravno pod uslovom da na Balkanu bude mirno. Realno, bilo ko da bude njen naslednik neće imati dovoljno znanja, iskustva, niti želje da se detalno bavi balkanskom problematikom, jer će narednih godina nemački lideri biti prevashodno usmereni na unutrašnja pitanja i kako povratiti opadajuće poverenje nemačkih građana.
Malo toga može da se protumači čak i ako se sagledavaju aktuelni kandidati za Merkelinog naslednika na čelu CDU, budući da se niko od njih nikad nije bavio jugoistočnom Evropom. Aktuelna generalna sekretarka Annegret Kramp-Karrenbauer se sagledava kao naslednica Merkeline politike, ali to ne znači da će sa istom posvećenošću da se bavi Balkanom. Ni njeni konzervativniji protivkandidati Jens Spahn i Friedrich Merz ne odaju različit utisak, osim što je Merz vrlo blizak Americi pa bi možda pod uticajem Trumpovih savetnika mogao da ublaži nemačko negodovanje ideji o razmeni teritorija između Srbije i Kosova.
Ipak, sve je to spekulisanje. Mnogo je verovatnije da će naslednik Bismarckove fotelje bavljenje Balkanom prepustiti nižerangiranim političarima. A da situacija bude gora, trenutno u poslaničkim redovima vodećih nemačkih stranaka ima izuzetno malo onih koji zaista nešto znaju o komplikovanim odnosima u ovom regionu.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
