Jednog od trenutno najtraženijih glumaca na našim prostorima Andriju Miloševića uvijek možete videti s osmijehom na licu, ali kaže da se dešava da često zna da zaplače. Glumom je počeo da se bavi sa svega sedamnaest godina, a da pritom nikada prije toga nije pogledao nijednu predstavu.
U nedavnom intervjuu otkrio je koliko mu je zapravo bio težak život kada se iz rodnog Nikšića uputio na studije glume na Cetinje, gdje je u studentskom domu u, kako je znao da kaže, “najsmrdljivijoj sobi” cijelog doma proveo najljepše dane svoje mladosti, a nakon toga se zaputio u Beograd.
-To je bilo drugačije vrijeme, devedesetih nisam imao neku alternativu, tada si morao da ideš samo naprijed. To je dobar način zato što preko veze ili bilo koga nisam ništa radio u životu, pa čak ni pravio svoje ime, piše Blic.
Čak si prodavao novine?
-Tako je, i nije me bilo sramota da to radim. Znao sam da je taj novac koji sam zaradio mnogo pošteniji nego da sam ga stekao na drugi način. Trudim se da pomognem mladim glumcima. Nemam tu vrstu sujete, volim mlade i talentovane ljude. Lično sam to doživljavao od nekih divnih ljudi u mom životu koji su mi takođe pomogli – Milan Karadžić, Jagoš Marković, Boro Stjepanović, Svetozar Cvetković, koji me je pozvao da dođem u Atelje. Tada sam dobio ospice od sreće kada me je pozvao da radim predstavu.
Kada te je Cvetković pozvao, tada ti je pozorište iznajmilo stan da bi mogao normalno da živiš u Beogradu?
-Tačno, divni ljudi su mi iznajmili stan u Maršala Birjuzova i kupili su mi kašike, tanjire, sve ono što treba za domaćinstvo tada jer nisam mogao sebi da priuštim. Beskrajno sam im zahvalan i dan-danas.
Koliko ti se puta desilo da u životu budeš gladan?
-Bio sam izrazito gladan i to mi je mnogo pomoglo u životu. Zahvaljujući tim situacijama danas mnogo znam bolje da cijenim određene stvari u životu. Hrana usporava mozak.
Koji trenuci su ti bili najteži tokom odrastanja?
-Jedan od najtežih trenutaka bila mi je mamina dijaliza i poslije je imala transplantaciju bubrega. To je meni lično bio jedan od najtužnijih, najtežih trenutka u životu. Međutim, ona je to pobijedila. Sada je u sve u najboljem redu. Otac mi je preminuo i to je isto jako težak period za mene, ali opet morao sam da idem dalje.
Plače li Andrija Milošević?
-Ih, toliko puta, često. Znam da zaplačem nad tužnom ljudskom sudbinom, ali najviše na romantičan film. Što da ne plačem? Toga se ne stidim. Pravo da vam kažem, u eri mačomanije, kada su ljudi toliko odrođeni jedan od drugog i gdje se uopšte ne bave emocijom, već se isključivo bave nekom agresivnom golotinjom, onda imam potrebe da kažem da ja, naravno, plačem.
Jesi li uspio da se obogatiš danas?
-Imam stan, nešto za normalan život. Da bi se neko obogatio kao glumac, prije svega srednja klasa mora da ima ozbiljne plate. Ne mogu da se obogatim, a da drugi ljudi žive loše, ako je tako, onda znači da sam radio nešto što nije uredu.
