Na jučerašnji dan prije 25 godina poginuli su sarajevski Romeo i Julija, Boško Brkić i Admira Ismić.
Ovi dvadesetpetogodišnjaci, 18. maja 1993. godine, u pokušaju da pobjegnu od zla i ludila koje je zadesilo njihovu zemlju, ubijeni su na Vrbanja mostu.
Godinu dana nakon početka agresije, bosanskohercegovački Romeo i Julijaodlučili su napustiti Sarajevo i Bosnu i Hercegovinu. Jedini izlaz bio je preko Vrbanja mosta (današnji Most Suade Dilberović i Olge Sučić), a izlazak iz grada dogovorili su preko zajedničkog prijatelja. Preko mosta su krenuli 18. maja 1993. godine, vjerujući da je primirje na snazi.
Snajperski metak pogodio je prvo Boška. Drugi metak pogodio je Admiru. Smrtno ranjena, uspjela je dopuzati do Boška i zagrliti ga. Nekoliko minuta kasnije pored njega je i izdahnula.
Njihova tijela su sedam dana ostala ležati na ulici. Admirini otac i majka su tek nakon dva dana saznali da im je kćerka ubijena.
Fotografije mrtvih tijela Romea i Julije iz Sarajeva, kako zagrljeni leže na sarajevskom mostu, obišle su svijet.
Tim povodom danas je Čedomir Jovanović, lider Liberalno-demokratske partije Srbije (LDP), na svom Facebook profilu objavio vrlo potresan status povodom godišnjice smrti Boška Brkića i Admire Ismić.
“Bez njih bi Verona nestala u proseku copy/paste sredina – trg, crkva, toranj, balkon i kameni zidovi. Romeo i Julija su je učinili gradom večne ljubavi, posebnom, drugačijom od svih. Iako fikcija sa beskraj imena, likova i sudbina, od Dantea do Šekspira, samo je rasla potreba tog dalekog sveta za idealom ljubavi, veće i od samog zivota.
Prošli su vekovi, noseći sa sobom sve osim naše želje da uprkos svemu volimo i budemo voljeni “do poslednjeg daha”.
Danas, ostavljeni ili neostvareni, svakako zombirani načinom na koji živimo, po 25 put tupo trošimo ovaj 18. maj koji su nam za sobom, na Vrbanja mostu u Sarajevu, ostavili Boško i Admira. I Dante i Šekspir bi svog Romea i Juliju vratili u fioku pred scenom koju su svojim životima ispisali Boško Srbin i Almira Bošnjakinja.
Na korak od slobode, zaustavljeni pucnjima u leđa, zajedno odavde do večnosti, on prvi pogođen i ubijen na mestu, ona teško ranjena, ali još toliko živa da dopuzi do njega i poslednji put ga zagrli.
Sarajevo nikad neće biti Verona, njegovi ratovi nikad neprijateljstva dve porodice, Boško Romeo a Admira Julija… a mi ljudi koji razumeju da ljubav veću od života moraš čuvati… i od smrti i od zaborava… ako sumnjate, pitajte bilo koga u Veroni zašto je ceo svet baš nju stavio na tron večne ljubavi. I shvatite da zbog toga što to pitamo nismo ljudi, da zbog toga živimo u rovovima, da zbog toga nemamo ni mira ni sreće.
Ništa bez ljubavi i sve za ljubav… to su nam ostavili Boško i Admira… samo je to život.”
