Tako otprilike stoji stvar. Nije više politika kao veština nemogućeg posao kojim se ovde imenovani bavi. Nego sad ona, (politika) kao neodrediva sila nad ambicijama i njihovim robovima, drži Čedu svojim hladnim rukama i oblikuje ga tako da od njega konačno napravi ono što on zaista jeste: čovek koji ne postoji, a tu okolnost nipošto ne želi da prizna.
Na samom početku, Čeda beše jedan iz samoizabrane grupe lidera studentskog pokreta. Beograd je svet, ja sam student BU! Pojavio se i bedž Čedo, oženi me. U tome je bilo dovoljno ironije koja mu je pomogla da sebe shvati ozbiljno, pošto je prekonoć dobio status zvezde, koja ipak u toj pobunjeničkoj gužvi nije mogla da opstane bez javnog pokazivanja običnih ljudskih slabosti. Sa nekim iz te studentske elite u doba njegovog političkog rađanja beše se potukao, zamislite, zbog mobilnog telefona. U to doba, ta sprava je još bila slabo dostupna i imala je ugled čuda tehnike.
Kad su protesti iz 1996/97. počeli da se gase, Jovanović je sebi udelio ulogu čuvara vatre i često šetao sam pokazujući dar za isplativu političku otuđenost. Ta upornost ga je dovela u vidokrug Đinđića, koji je isticao njegov talenat za uspon u mladoj srpskoj demokratiji, koja je ugašena na najtragičniji način. Pre tragedije, uspinjao se nezadrživo.
Oni koji su vatru pobune gasili danas vladaju Srbijom. Toma Nikolić, Vučićev politički očuh je urlao na Trgu Republike: „Ako neko vidi Đinđića, neka mu kaže da je i Tito pred smrt imao problema s nogom“. Vučić je oduševljeno pljeskao, Šešelj je pobegao u Hag, na Nikolićevu pretnju skoro i da nije bilo reakcije. Nije bilo specijalnih emisija, niti ideje da bi to mogla da bude najava atentata. Nikolićeva smrtonosna paralela u čaršiji je ocenjena kao ambiciozni geački ispad.
Zanimljivo, na dan kada je ubijen Đinđić, Čeda je kao potpredsednik vlade bio na odmoru, negde na skijanju, član džet seta u usponu u doba smrti. Njegova je čuvena izjava tek tada možda najavila sažetu političku autobiografiju: ruke su mi prljave, ali mi je savest čista.
Imao je mnogo mogućnosti da ukalja prste i dlanove; ova se njegova sentenca, koja ukazuje na nerazumevanje veze između gornjih udova i savesti, odnosi na dve epizode iz političkog šegrtovanja. Svedoci govore da je često boravio u Šilerovoj, ushićen pred čarolijom mafije nastale iz simbioze sa državom. Moguće je da su ga tamo zaista ponižavali Šiptar i Duća, sitni lopovi izrasli u vođe eskadrona smrti, nosioci značke Službe državne bezbednosti.
Druga je sekvenca nastala u noći hapšenja Miloševića, gde je navodno Čeda proizveden u ključnog pregovarača. Oko čega? Pa, recimo da ne bude krvoprolića. I nije ga bilo. Jedini metak ispalila je iz svog pištolja Marija Milošević.
Posle Đinđića, Čeda je pokušao da sašije osobenu političku filozofiju. Njegov je talenat polako dobijao oblike estradnog osobenjaštva. Odnekud su mu dolazile velike pare. Od bledunjavog momka iz devedesetih, Jovanović se preobratio u nabildovnog brojlera avanturistu, bogatog svetskog putnika, večitog plejboja, za koga se činilo da je sve svoje ambicije ostvario. Više mu nije bila potrebna politika, ali se on njome bavio amaterski, stvarajući nepostojeću ideju, koja bi mogla da se definiše kao demokratski apsolutizam, na samoj granici utopije koju je živeo.
Njegov LDP se osipao brzinom nekadašnjeg uspona vlasnika stranke. Sve više ljudi ga je napuštalo, mada je izgledalo da jedino njemu usamljenost u originalnoj političkoj avanturi ne može da smeta.
Vučić je sam po sebi i po svojim učincima prirodni protivnik Čedine početničke politike i neprijatelj svih Đinđićevih ideja. Upoređivanje Vučića sa Đinđićem jeste besprizorno krivotvorenje, ali ta se divlja gradnja i dalje dorađuje, bez Čedinog otpora. Naprotiv, on je dobrovoljna cigla, malter i farba u toj nakaradi i jedan od molera jezivog murala.
Ostavši sam, možda i jedini član svoje partije (naziv nevažan i nepoznat autoru), Čeda Jovanović je počeo da se toplo preporučuje vladaru: Pa šta će Vučić ako ga ja ostavim? (Danas, 2.11.)
No ipak, vrhunski pokušaj prianjanja Č.J. za telo vrhovnika izveden je tokom narikačke afere sa naslovnicama. Naravno, osudio je NIN zbog one puške na koju se nasadio Vučić na nekom sumračnom oružanom panađuru, ali je ironičnu parafrazu iste stvari u Danasu obrazložio svojim tvitom koji zbog raskošne gluposti zaslužuje da bude citiran u celosti: „Vikend izdanje Danasa… dno dna, iskeširano i pušteno s lanca“. Da bi svoju mudrost potpuno trivijalizovao, Jovanović je sve to ilustrovao novčanicom od 500 evra. Aha, plaćenici, ua!
Ne razumevajući suštinu višeslojnog iščitavanja jedne likovne poruke, i koristeći stereotipe (dno dna, iskeširano, pušteno s lanca) Jovanović ilustruje svoj celoviti strmoglavi pad, usklađujući svoju misaonu napravu sa tipičnim naprednjačkim alatima za donošenje besmislenih zaključaka i stupidnih presuda.
Ali zašto je Čedomir Jovanović, kao politički marginalac i čovek čija bi kičma mogla da istrpi još koji salto mortale – toliko ubedljivo nepotreban – ipak u javnosti?
Njegova nametljivost Vučiću je neprijatno poniženje, ali neizbežna agonija i kraj. Konačni epilog alhemije pomoću koje od smeća nastaje čista savest.
Tip koji se može upotrebiti makar još jednom, kao smetlar koji ispira gadnu Vučićevu prošlost i sve prljavijim rukama se dotiče Đinđića.
