Bošnjačka Šeherezada na srpskom dvoru

Rasime, nema ko, ajde ti!” Ta­ko je Rasimu Ljajiću govorio Alija Izetbegović kada je pla­nirao osnivanje, a potom i jačanje SDA u Sandžaku.

Tako mu je govorio Zoran Dinđić, kada ga je nekako pronašao u Londo­nu, gdje je Rasim učio engleski.

„Ajde, Rasime, vrati se, da ujediniš bošnjački front protiv Slobe. Alo, Rasimeee, jel’ me čuješ„, vikao je Zoran iz Beograda.

„Čujem, Zorane. Vala ‘oću, kad nema ko”, kazao je Ra­sim i iz Londona sleteo u DOS.

Tako mu je govorio i Voja Koštunica, kada je trebalo da pomaže Čoviču, da zajedno gase požar pobunjenih Alba­naca na jugu Srbije.

Tako mu je govorio Sveto Marović. Potom se na Svetu nadovezao Koštunica, kada je Rasima postavio za šefa Kancelarije za saradnju sa Haškim tribunalom. I pristade Rasim. A kako da neće, kad nema ko.

Tako mu je govorila Jovanka Broz, kad je videla da će joj krov vile pasti na glavu, zajedno sa Đačićem. I dođe Rasim. I postade on Jovankin najbolji drug. Doduše ne sasvim crven, ali dovoljno da postane socijaldemokratski komesar Rasim.

Tako mu je govorio i Vučić, kada ga je ukrao od žutih. .Valjda se razume da je Rasim već spakovao kofere i osta­vio Borisu oproštajno pismo na bračnom jastuku, čekaju­ći ispred vrata da naiđe Vučić na letećem ćilimu i preve­ze ga u novu vladu.

Kakva je formula eliksira političke besmrtnosti sandžakog ljekara opšte prakse, koja ga održava kao ubedljivo najdugovečnijeg čovjeka na vlasti ove postoktobarske, lelujave Srbije? Da li je Rasim prevrtljiv? Naravno da jeste, jer da Rasim drži do načela, ideala i do riječi, sada bi prepisivao streptomicin u sandžačkom domu zdravlja i jeo vruće mantije sa kiselim mlijekom u čaršijskoj hladovini.

Kako opisati Rasima, a da se ne ogriješite, pa da vas više ne zove na svoju novogodišnju žurku, na kojoj se služe te vruće mantije, tek pristigle iz Novog Pazara? Samo tako, što ćete ubiti Rasima u sebi. Ledenog pragmatika i raritetnog političara koji želi vlast, ali ne apsolutnu i samim tim oročenu. On je želi u manjim dozama, uz aneks da mu se te infuzije ubrizgavaju decenijama. Tako Rasim definiše političku besmrtnost u Srba.

Od čega je sazdan jedini političar koji nije srpske krvi a mogao bi da bu­de vožd?

Inteligencija mu je ravna Šešeljevoj. Dakle, nemjerljiva. Ali, za razliku od Vo­jine, ona nije neobuzdana, divlja i de­struktivna. Lukavost mu je identična Dačićevoj. Dakle, lisičja. Ili, da budemo pošteni, identična je lukavosti lisice ko­ja je član Mense.

Rasim posjeduje još nešto. To je Šeherezadin instinkt za preživljavanjem. Kao čovjek koji je bajkama jednako opči­njavao Aliju Izetbegovića i Amerikance, a potom, redom: Koštunicu, Đinđića, Tadića, Ivicu i Vučića, a da su oni sve vrijeme vjerovali da je priča o nevaljalom kralju Šahrijaru ko­me princeza prodaje fore istina i samo istina, Rasim je dale­ko prevazišao čarobne moći princeze iz 1001. noći. Ako je ona dve godine i sedam meseci opstajala u šatoru cara, Ra­sim to čini, evo, na srpskom dvoru, već četrnaestu godinu!

I činiće to i dalje, jer je njegova magijska priča takva da on bez ikakve kampanje, na lokalnim izborima u Kosjeriću, tradicionalnoj srpskoj varoši gdje se dječaci rađaju sa bradama, uzme oko osam odsto. Ali, umesto da tada Rasim pozove trubače, polupa kafanu i najavi ofanzivu na prestoni zamak, on se pritaji, zalegne i učini se da je nestao u vre­menu i prostoru između Pazara i Beograda.

Šta, dakle, od Rasima treba da nauči Mlađa Dinkić, koji je slovio kao vječna konstanta srpske politike?

Verujući da je parlamentarna demokratija drugo ime za legalizaciju krvne osvete u kojoj je samo on uvijek na dobitku, Mlada je stvorio novu jednačinu koja ga je toli­ko godina održavala u neprekidnom vršenju vlasti. Ta jednačina glasi: dva oka za oko, dva zuba za zub! Dakle, Mlađa je političko trajanje zasnivao na vanrednom stanju svoje duše. Tako on policijski čas u samome sebi zapravo nikada nije ni ukidao, dišući i hraneći se na permanent­noj marketinškoj kampanji.

Politički savez sa Mladom bio je, međutim, jednako sigu­ran kao slanje sopstvene žene sa Đenkom na ljetovanje. To su znali i Dinđić, pa se opasuljio, i Koštunica, pa se nije opasuljio, i Vučić, koga je Ivica opasuljio. Ali, svi oni su Mlađi redom uplaćivali ,,olinkluziv” aranžmane, i svako od njih je vjerovao kako će ga smazati kad se vrati zagoreo sa plaže i konstatovati da je žilavi ekspert ipak ukusan.

To što su se osjećali kao adolescent Topalović koji je prošetao do jezera, samo je dokaz da je mogućnost gutanja Mlađe bila Isto što i pokušaj da se iz jednog zalogaja pojede genetski modifikovana lubenica.

Ali, Mladino oponašanje pit bula, gle paradoksa, ispostavilo se kao nedovoljno za večni boravak u odaja­ma srpske političke štenare. To mu je dokazao Rasim. Ako je Mlada sprovodio strategiju pit bula, Rasim se dr­žao karakternih osobina koker španijela. Umiljat, ali dovoljno svojeglav da napusti gazdu.

Zato se Rasim neće iznenaditi kada mu Mlađa zakuca na vrata i zamoli ga da mu daje dvočase o načinu zavođenja Srba. Ako se Mlađi ne dopadaju metafore iz sfere kinologi­je, Rasim mu to može objasniti i drugačije. Naime, njega vladari nikada neće zateći sa kupačicom Kristinom na je­zeru. On će, doduše, u svilenom bade mantilu, u apartma­nu sa đakuzijem, biti zatečen sa ženama vladara. Ali, svi će mu verovati da im je on najbolji drug, koji njihove drage uči da pliva!

Suština sandžačke besmrtnosti je u još jednoj Rasimovoj osobini: on je jedan od rijetkih političara koji ima ugrađen prirodni kočioni sistem ABS. Taj čarobnjački osjećaj mjere da se zna sopstveni zaustavni put kočenja, uvijek je zadrža­vao Rasima na krivudavoj magistrali koalicionih vlada.

Vjerovatno Rasim nije mogao ni da zamisli da će, kao stu­dent medicine u Sarajevu i svjedok prvih nacionalnih i poli­tičkih podela u Bosni, dospjeti na divan Alije Izetbegovića i ubediti ga da Sulejman Suljo Ugljanin, bokser stomatolog u braon šimikama, nije jedini kandidat za sandžačkog bega.

Nije, naime, trebalo mnogo vremena da uz Šeherezadinu slatkorečivost, Šešeljevu inteligenciju i Dačićevu luka­vost, uz nasleđenu uljudnost – to se nosi od kuće, to se ne trenira – Rasim postane prva politička i marketinška bo­šnjačka samohotka, političko borbeno vozilo proizvedeno u Pazaru, koje je, umesto mercedesa, krenulo za Beograd!

Suljo, recimo, nikada nije posedovao takvu suptilnost, jer su mu ideje mahom stizale, kako se osnovano sumnja, iz kabineta Jovice Stanišića, što se naslutilo kada je od praneprijatelja Srba postao nezaobilazni faktor mira u San­džaka Po ličnom Slobinom naređenju i mirovnoj akciji Zorana Lilića koji su ekstremnog Sulju pretvorili u nevina­šce. Suljini neprijatelji smatraju da bi uvid u arhive DB-a za Sulju bili pravi Satanski stihovi, jer ga direktno optužuju da je jedno od omiljenih čeda Jovice koji je poslat u Saraje­vo, kako bi se približio osnivačima Stranke demokratske akcije i Aliji Izetbegoviću.

Suljo je u zamenu za to mogao da fantazira da je Pešteru potreban kružni tok sa šest traka, čime će dokazati, kao kod Fon Denikena, da su vanzemaljci prvo sleteli na Pešter, kako bi mu javili da nije usamljen u svemiru.

Zato je Suljo tražitio i aerodrom, i to međunarodni. Ako ga vanzemaljci ipak zaobiđu i ne izaberu ga za koalicionog partnera kao Srbi, bar se neće smarati sa čekiranjem na Surčinu, dok planira let za Ankaru.

Sulji je u pregovorima sa Beogradom nedostajalo samo da zatraži osnivanje flote letećih ćilimova i formiranje kom­panije Sandžak er, kako bi Sandžaklije lebdele u tom misti­čnom međuprostoru koga je Suljo u svojoj separatističkoj fazi želeo da pretvori u Lihtenštajn – mini državu između Srbije i Crne Gore. Podanici bošnjačke enklave bi, u viziji velikog vezira Fon Sulje, kao deo nošnje, nosili leviske, prokuvane u Pazaru!

Prepustivši svom praneprijatelju Sulji naučnu fantastiku bez potrfelja, Rasim se bavio daleko opakijim rabotama. A šta će, kad nema ko! Kada je prihvatio da vodi Kancelariju | za saradnju sa Haškim tribunalom, mnogi bi tada dali poslednju paru da je izglednije da Džeremi Klarkson kupi juga i u testamentu upiše da želi da zauvek počiva u njemu, § nego da će Sandžaklija preživeti politički prolazak kroz haškog toplog zeca u epicentru beogradske političke galaksije, u kojoj vladaju dve sile: mrak i haos.

Ali, dogodi se čudo. Svi Srbi odoše u Hag sa Rasimovom otpusnom listom. I, kako je količina haških pacijenata kod Rasima, kao izabranog lekara sve više rasla, tako se doga­đao jedan od najneverovatnijih paradoksa srpske politike. Rasimu je rejting sve više jačao, jer je običan svet van San­džaka shvatao da sve bajne srbijanske vode uglađenom i premazanom Bošnjaku uvaljuju najveće koske.

A šta je radio Rasim? Od koski je pravio teletinu pod sačem.

Kreiran da drži Sandžak pod kontrolom, pošto je Suljo odao svoje suptilne veze sa Miloševićem, Rasim, kao multikonfesionalni deo DOS-a, počinje da se širi van granica bo­šnjačkog mikrokosmosa i upada u beogradsko gravitaciono polje. Lekar opšte prakse i politički specijalae, kao predsednik partije SDPS počinje da prolazi cenzus ili da pobeđuje samostalno na lokalnim izborima čak i u mestašcima gde se za braću Bošnjake veruje da su političko krilo A1 Kaide.

Borisova posvađana i dezorijentisana žuta ekipa nije želela da kandidat koalicije bivšeg predsednika za premijera bude Rasim, što bi za njih bila dobitna kombinacija, jer, ako je Šljivančanin posle izlaska iz Haga opisao Rasima kao jedinog čoveka iz Srbije koji mu je pomogao, kako li bi tek reagovao običan birač, patriota izvrnutih džepova, navik­nut na prefinjenog Pazarca koji stavlja glavu tamo gde Sr­bi ne žele da stave čak ni prst! Šta bi rekli stranci na pomi­sao da Srbi dobiju svog Obamu?

Ni Rasim tada nije pokazivao preveliki entuzijazam, ali ne zbog loše strategije žutih, već svesti da još nije doživeo unutrašnju eksploziju i od satelita postao nebesko telo. Za­to je pažljivo dozirao rast svoje partije. On to čini tako da uglavnom i ne primećuje da SDPS postoji. Oni koji ga po­znaju tvrde da se na taj način štiti od afera koje bi uzdrma­le njegov čedan lik koji tako pažljivo uzgaja u medijskoj džungli. Nemaš kadrova, nemaš ni afera!

On zato čuva Novi Pazar kao ženicu oka svoga. Da bi za­cementirao uticaj medu podeljenim Bošnjacima, koji time dokazuju da su nam krvna braća, dobio je od beogradskih političkih mešetara i fudbalski klub na poklon, a potom je sav aparat uključen na mlazni pogon da bi FK „Novi Pazar” zaigrao u Prvoj ligi, čime se maskira potpuni ekonomski slom nekadašnjih balkanskih Teksašana. Novopazarci su preuzeli poslove sa džinsom, dok je vrednost unce zlata padala na svetskoj berzi. Uz fudbalski klub ide i gnevna mladost na tribinama, koja se takođe stavlja pod kontrolu, kako razbuktavanjem opsesivne ljubavi prema timu, tako i preusmeravanjem ljubavi prema biračkim spiskovima, kad zatreba, gde će uvek jasno pisati: Rasim Ljajić.

Fudbal je zapravo jedina njegova strast koju ne može da sakrije, naročito ne prema Partizanu i prijateljstvima koja gaji iz lože na adresi – Humska 1. To je, recimo, Nenad Popović iz DSS-a. Činilo se da je Rasim ipak na političkoj ni­zbrdici, naročito kada je ispoljio nezadovoljstvo podelom partijskog plena, što je, između redova, poručio i Vučiću. Na to je vožd odmah predložio nezadovoljnima da mogu odmah iz vlade, misleći na besmrtnog Bošnjaka.

Međutim, gravitacione sile unutar Rasima, koje ga čine satelitom svakog srpskog cara, odmah su se aktivirale, ne dopustivši da najznačajnije sandžačko nebesko telo odluta u mračne, neistražene delove srpskog univerzuma. Zapra­vo je Rasim ekspresno doveo nekoliko turskih investitora, čime je komunikacija sa Vučićem ponovo uspostavljena. Sada Rasimove akcije ponovo rastu, naročito posle mogu­ćnosti da se krivično kažnjavaju građani Srbije koji ratuju u tuđini pod stranim zastavama.

Tako je ministar za unutrašnju i spoljnu trgovinu, teleko­munikacije i informaciono društvo – gle ministarstva, ko li ga sastavi, kao da je za Velju – počeo da određuje izvozne kvote „pasa rata”…

Ali, Rasimov savršeni instinkt koji je proradio kada je predložio izmene Krivičnog zakona nije aktiviran kada su se bradati četnici razmileli po Krimu, najpre na vašarskim saborima, potom na kontrolnim punktovima Sevastopolja, a zatim i kao gerilci u uličnim borbama… Niko mu ne može zameriti na eventualnom antirsrpkom vladanju i ambiciji za demilitarizacijom četničkih foklornih snaga.

Naprotiv, Rasim je izmene Krivičnog zakona o sankcionisanju ratnika na tuđim frontovima, kao novog izvoznog srpskog brenda, najavio kada su mladi džihadisti iz San­džaka počeli da ratuju protiv snaga sirijskog predsednika Bašara el Asada, da bi se sada prekomandovali u Irak, u kr­vave jedinice novog kalifa Abu Bakr al Bagdadija.

Opet je, dakle, Rasim bio dalekovid, odlučno se suprotstavivši akciji: Ako nemamo jabuke za izvoz u Rusiju, on­da bar imamo četnike! Ako nemamo mineralnu vodu za Irak, onda bar imamo mudžahedine!

A šta će. jadan, kada nema ko drugi! Koliki će biti politi­čki rok trajanja Rasima Ljajića? Da li se bliži čas kada će ne­stati kao Rasim. da bi ostatak života proveo kao Ljajić?

Pedesetogodišnji političar od gume, savitljiv dovoljno za sve vlade taman toliko da se povije koliko oni žele, ali ne i da pukne, sada vaga između Mladinog i Čedinog iskustva, koje je pojelo vreme pretvarajući ih u političke starce.

Na drugoj strani su njegovi, samo naizgled saveznici: za sada neprikosnoveni Vučić i neuništivi Đačić koji smišlja­ju dil za naredni mandat u kom bi Vučić ostao premijer, a Ivica oduzeo Tomi i Dragici fotelju šefa države.

Ali, Rasim je čovek koji je umeo da u mračnoj noći pre­govara u ime Srba sa vođom pobunjenih Albanaca kapeta­nom Lešijem, pod svetlom baterijske lampe naoružanih separatista. A šta će, jadan, kad niko drugi nije hteo!

Svestan da njegov dosije još nije otvoren, osim onog dela sa umrlicom Aliji Izetbegoviću, koga je Rasim, ispraćaju­ći rahmetli Aliju, svog bivšeg vođu, u umrlici u „Dnevnom avazu”, oslovio sa „naš dragi predsednik”, Rasim u svoju partiju veoma rado prima bivše pripadnike Službe.

Da li je putanja sandžačkog satelita dugosilazna ili du­gouzlazna? Ima li Rasim ambicije da postane veliki vezir Srbije ili će završiti kao voda zavađenih bošnjačkih frakci­ja? Možda se i uvali u neku od međunarodnih organizaci­ja? Ako zvezde na nebu budu naklonjene političkoj Šeherezadi, i ako se iz još nekoliko grla čuje proročanstvo Vuka Draškovića – Rasime, spasi me – samo je jedno izvesno. Da će Rasim, otegnutim akcentom, svečano izjaviti:

„Ne bih ja! Ali kako da neću, kad nema ko!“

Autor: Aleksandar Apostolovski, novinar Politike