Daj, rekoh, da se i ja prijavim da budem makar popisivač na tom Popisu stanovništva BiH, o kojem se uveliko tih dana pričalo i pisalo. Čuo sam da se može dobro zaraditi a nije težak pos’o. Vele:„Ideš od kuće do kuće i ispituješ narod odakle je i šta je; šta radi, šta ne radi i što ne radi; koliko ima zemlje i stoke na njoj; koju je školu završio i ima li ko kakvih bolesti ili smetnji u životu.“ A đe će biti da nema?! Čim ti vidiš kako on živi, odnosno kako je samo živ a ne živi, jasno ti je da mora il’ oboliti od nečega il’ ima nešto što mu ne da da bude rahat.
U Dubnici žive Srbi, vehabije i ostali
I tako ti se ja prijavim, prime me. Prođem kroz nake časove, test dobro uradim, ispit položim. Nije bilo teško. Moglo se i prepisati ako si im’o od koga. A onaj što nije im’o od koga, ako prije toga nije bio dobro naučio pa da od njega neko prepiše, nije ni popisivao. Zovnu mene moj insturktor, kojeg odmah po završetku ispita upoznah, i reče:“Sutra mi dođi kući da ti dam popisni materijal i da te upoznam sa tvojim popisnim krugom.“
Plaho sutradan poranim. Instruktor me dočeka, uvede u kuću, ponudi sokom. Sve ljubazno, ko da ću mu ja platiti to što mi je instruktor. Pogleda u nekakvu mapu, diže pogled i nekako zabrinuto reče: „E, ti si dobio Dubnicu. I to onaj dio skroz gore do Kiseljaka. Eto, počni od te i te kuće, a završi kod te i te.“
Nije problem, odgovorih mu.
A bi problem. Čim izađoh iz kuće, sa nekakvom plastičnom četvrtastom tašnom u ruci u kojoj je bila gomila papira, sačeka me neki, valjda od toga trenutka, poslovni kolega i reče:“Druže, pa znaš li ti koga si dobio da popisuješ? Vehabije, jaro. Dobro se pazi, ne bih im ja otišao da ih popisujem nema tih para. Al’ tebi sad valja.“
Šta ću? Ništa, zanijemim. Pogledam još koji put u čovjeka koji me tako sa zadovoljstvom prepade pa potom pođoh kući. Valja sad to reći materi.
Mati ko mati: „Pazi se, sine, znaš šta narod za njih priča.“ Znam, mati, znam.
Onaj dan kad su svi počeli popisivati, i ja sam. Po prvi put koračam kroz selo kroz koje nikada prije nisam, a koje moram upoznati bolje od onoga što se tu rodio. Dubnica, selo u kojem žive Srbi, vehabije i ostali.
Sam pao, sam se ubio
Upravo sa tim ostalim sam i počeo. Prvih par kuća, u kojim je živjelo, u odnosnu na ove dvije specijalno izdvojene kategorije – civilno stanovništvo, ulijevale su mi nadu da možda i nisam najnesretniji popisivač na svijetu. Bila su to sve raseljena lica, većinom iz Kamenice kod Zvornika, u potpunosti Bošnjaci. Eh, kamo sreće, pomislih, da su svi ovakvi u mom popisnom krugu. A možda to i ne bi valjalo, bilo bi mi dosadno. Ovako ne znam ko me i šta čeka, i da li me uopšte čeka. Jer, kako sam krenuo, svaka druga kuća se izjasni da se neće tu popisivati, nego u RS-u. Tako je, vele, bolje za nas. Bolje za njih, a gore za mene. Manje lica, manje P1 obrazaca, manje para, više džaba hodanja. Sam pao, sam se ubio.
Na nesreću, ne bi puno „civilnog stanovništa“ za popis, te završih sa njima za jedan nepuni dan. Odmorit ću, rekoh, pa ću nastavi sutra, ako Bog da.
Kad dođe sutra i ja pred kuću koja je bila tik do stare škole namijenjene za samo 4 prva razreda, imao sam šta i vidjeti: na davno izlivenoj i većma polomljenoj betonskoj ploči, ispred ulaznih kućanskih vrata, nalazio se plastični stol, pored njega jedna jedina stolica na kojoj je sjedio dobro stariji čovjek sa dječjim osmijehom na licu, malo dužih brkova, držeći u ruci minijaturnu staklenu čašu, do pola punu, ili od pola praznu. Kad me vidje, još više se nekako uveseli, te me pozdravi riječima: „Jutro, mladiću, rakijicu?“
Zoran i vehabije
Ne znam koliko je bilo tačno, ali znam sigurno da nije bilo više od 8 sati. A moj sljedeći „sagovornik iz nužde“ se već dobro bio zasladio. Blago meni!
Ona misao da možda i nisam najnesretniji popisivač, postala je smiješna i kao da mi se sama rugala što sam je uopšte i stvorio u svojoj glavi.
Neka, hvala, domaćine, ne pijem ja; odgovorih mu. Začudi se domaćin te me poče zagledati tražeći neku nepravilnost na mom licu koja mora pokazivati da nisam normalan, ili da nešto nije sa mnom u redu kad već tako mislim.
A domaćin se zvao Zoran. Živi sam već 30 godina, ženu je, kaže, otjer’o jer mu je smetala. Zdravlje ga dobro služi jer, na svu sreću, rakije nikada ne fali.
Jedino pitanje koje sam mu postavio, a koje nije pisalo da se treba postaviti jeste: Imaš li problema sa ovim ovdje tvojim komšijama?
Starac me pogleda začuđeno, te nakon što mu klimnuh glavom kao odgovor na njegovo pitanje da li sam mislio na vehabije, odgovori: „E moj mladiću, kunem ti se da nikada nikakvog belaja nisam imao. Oni prate taj neki svoj islam pa kažu da im je komšija nemusliman bitniji od nekog dalekog rođaka muslimana. Eto, neki dan pukla mi cijev, oni su ti odmah došli. Ja se već prije toga bio napio tako da nisam ni znao šta ja pričam a kamoli oni, ali kad sam se otrijeznio vidio sam da mi je postavljena nova cijev. Dobri su to ljudi, mladiću. Ljudi ih nešto mrze, a ja nemam pojma zašto. Meni ne smetaju, a ni ja njima. Kad naiđu reknu mi: Selam alejk, a ja njima: Pozdrav i vama, jedan je Bog. I tako…“
Ljudi dugih brada i potkraćenih pantalona
I tako, ostadoh ja zatečen. I takav nastavih dalje. A dalje je značilo samo jedno – ljudi dugih brada i potkraćenih pantalona. Približih se jednom objektu te odmah uvidjeh: prevelik je da bi bio nečija kuća, a opet premal da bi to bila džamija, a nema ni munaru. Bio je to mesdžid, a to ti je džamija bez munare i bez još koječega da ne nabrajam više jer ću onda i to morati da pojašnjavam. Gledam: ima samo nekoliko kuća okolo, avlije su im uredne, djeca se igraju u njima. Pitam jednoga: Mali, selam alejk, đe ti je babo? Dječak me sa strahom pogleda te mi jedva reče da mu je babo otišao da pomogne nekome koji pravi kuću, pa se onda nekako zastidi što mi ne može bolje i jasnije da odgovori. Imao je govornu manu pa mi bi žao što sam ga uopšte išta i pitao. Ništa, rekoh, sjest ću ovdje, na klupu ispred mesdžida pa valjda neko naiđe. Ne prođe mnogo, kad se, jer je bilo vrijeme podne namaza, pred mesdžidom skupi ogromna grupa ljudi. Kako koji izuva obuću da uđe u mesdžid, gleda pravo u mene, vjerovatno razmišljajući: Koji li je sad ovaj? Onda mi priđe jedan od njih. Imao je na sebi dugu maslinastu jaknu, čiji je desni rukav stavio u džep, jasno se vidjelo da nema jedne ruke. Nazva mi selam, te se sa svojom lijevom i jedinom rukom rukova sa mnom. Bilo mi je neobično da mu pružim desnu ruku u njegovu lijevu, a nedopustivo da mu pružim lijevu. Objasnih mu zašto sam došao, te me pozva da klanjam sa njima podne namaz. Pristadoh, naravno. Nisam od onih koji propuštaju namaz, hvala Bogu, a osim u ovom mesdžidu, nisam ga imao gdje drugo klanjati. Pitam: imate li efendiju ili nekoga ko vas predvodi? Nemamo, kaže, svaki put klanja neko drugi. Nakon namaza, kojeg su klanjala tri safa ljudi, pitao sam ih kako žele da ih popisujem. Odgovoriše: „Evo mi ćemo doći svi ovdje u mesdžid, tako je najbolje.“ Tamam, rekoh.
„Ne da mi mati“
Kako kojeg popisujem, vidim: svaki ima podosta djece. I vidim: svi se izjašnjavaju kao Bošnjaci, i to nekako sa ponosom (već ranije sam čuo od nekih kako se ovi ovdje, koje ja popisujem, neće htjeti izjasniti kao Bošnjaci već kao muslimani, i samim ti našteti našoj državi i našem opstanku u njoj te mi bi drago što nije bio u pravu.). Mladić, mojih godina, koji se tek oženio i kojem su ustvari svi išli da pomognu da napravi kuću, upita me da li sam gladan. Tu sam ja, rekoh, samo da završim svoj posao i ja odoh.
!A zašto?! – upita me onaj bez ruke. „Zašto nekad ne dođeš češće ovdje?„
Pa eto, rekoh, ne da mi mati. A znate i sami da je mater slušati – farz! Ili možda nije? Jeste, nastavi onaj isti, te obori pogled prema zemlji i ode u ćošak i uze da uči Kur’an u sebi. Znao sam da ga bole moje riječi, ali on nije znao da i mene boli njegova i njihova sudbina.
Da ti mi zovnemo braću iz Zenice
Potom jedan ustade i reče: „Brate, imaš li i kakve zarade od toga?“ Imam, rekoh. Svaku osobu koju popišem imam po 2.5 KM. Koliko osoba, toliko para. Kad to sazna, iznenadi se, poviši ton svoga glasa pa reče: „Pa ako je tako, de da ti mi zovnemo braću iz Zenice da dođu ovdje; imat ćeš onda hiljadu markaka samo na nama.“ Svi se tako glasno zasmijaše. I ja sa njima.
Neka, ne moraš. Ima vas i ovako dosta, hvala Bogu. Ne mogu vas popisati za jedan dan. „Ostani na konaku“, veli onaj momak. Možda i tebe oženimo odavde, ima finih sestara. Opet se svi nasmijaše i opet i ja sa njima. I sve tako dok ne zauči ezan za ikindiju namaz. Klanjah, poselamih se sa svima i pođoh kući. Zaustavi me onaj čovjek bez ruke, dade mi tri knjige i neki miris. Hvala ti, rekoh, a on meni: „Da te Allah nagradi, brate.“ Amin, rekoh, i tebe. Kad me isprati do auta, okrenu se i ode. Onaj desni rukav ispao mu iz džepa a da on to nije ni primjetio. Nije, takođe, primjetio da sam ja tu, u autu, ispred njihovog mesdžida ostao još dugo, razmišljajući o tome kako čovjek misli da sve zna o onome o čemu ne želi ništa da sazna. I vas želim isto pitati: jeste li vi ikada o tome razmišljali?
Piše: Adnan Spahić
