Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u lirsko-epskom tonu ističe: „Teško vreme i teško breme, pre svega što se tiče Kosova“, nastavljajući u sportsko-defetističkom žargonu na istu temu: „Ruke su vam vezane, a morate da ostanete u ringu, i to ne tri minuta, nego 12 rundi po tri minuta.“ S druge strane, kosovski predsednik Hašim Tači ne krije optimizam: „Sporazum bi trebalo da bude takav da se sve strane osećaju pobednički u ovom procesu, ne samo na Kosovu već i u Srbiji, kao i u međunarodnoj zajednici.“
Dok zvanični Beograd tvrdi da će istrajati u stavu da nema nastavka razgovora o Kosovu sve dok Priština ne ukine takse od sto odsto koje je nametnula na proizvode iz Srbije, novoizabrana kosovska delegacija priprema se za prvi susret sa briselskim zvaničnicima, predvođenim posrednicom u pregovorima Federikom Mogerini, zakazan za utorak, 8. januar. Koopredsedavajući tog tima Špend Ahmeti očekuje da će se u narednoj fazi intenzivirati dijalog Kosovo – Srbija, „u nastojanju da postignemo sporazum“.
Ma kako kosovski političari, pre svega predsednik i premijer, Hašim Tači i Ramuš Haradinaj, izgledali disonantni u javnim nastupima, saglasni su oko „centralne“ tačke – dijalog treba da se završi uzajamnim priznanjem Srbije i Kosova, uz „stolicu“ za Kosovo u međunarodnim organizacijama, u prvom redu u Ujedinjenim nacijama. Nasuprot tome, srpska premijerka Ana Brnabić ponavlja da je „kompromis sve dalje“, navodeći kao najveću pretnju normalizaciji odnosa „političku odluku koja se tiče brisanja granice između Kosova i Albanije, što, očigledno, vodi ka stvaranju velike Albanije“.
Primetno je da u aktuelnim okolnostima oba „tabora“ igraju na karte tradicionalnih savezništava, izvlačeći iz rukava adute poput ruskog predsednika Vladimira Putina i albanskog premijera Edija Rame. Prorežimski listovi u Srbiji „senzacionalno“ najavljuju da će Putin i Vučić 17. januara u Beogradu dogovoriti plan za „odbranu Kosova“, što će podrazumevati i Putinovu poruku Zapadu da bi „rat sa Srbijom značio i rat sa Rusijom“. Predstavnici diplomatskih krugova, pak, navode da će ruski lider, bez sumnje, na rečima podržati „borbu Srbije za Kosovo“, ali da Kremlj neće zbog Srbije zaoštravati svoje ionako loše odnose sa Zapadom.
Kako objašnjavaju diplomate, Rusiji nije po volji dugogodišnje balansiranje Srbije između Istoka i Zapada, i konfrontirala bi se sa zapadnim državama jedino kada bi se srpske vlasti jasno opredelile za „ruski zagrljaj“. Rusiji bi, svakako, odgovaralo da „tas“ na „srpskoj vagi“ prevagne u pravcu Moskve, s obzirom na „koračanje“ Makedonije i BiH prema članstvu u NATO-u, kao i činjenicu da je Crna Gora već postala članica Alijanse, što znači gubitak tradicionalnih uporišta ruskog uticaja na Zapadnom Balkanu.
Edi Rama je, podsetimo, prošlog meseca u Peći slikovito istakao da će „Kosovo i Albanija koračati u budućnosti kao dva ponosna orla“, i tom prilikom potpisani su brojni sporazumi o saradnji između kosovske i albanske vlade. Srpski zvaničnici zbog takvih izjava doživljavaju Ramu kao „remetilački faktor“, ali se u diplomatskim kuloarima već mesecima unazad spekuliše da je i premijer Albanije uključen u pregovore iza kulisa o raspletu „kosovske drame“.
Najčešće pominjano ime koje, navodno, povezuje Vučića, Tačija i Ramu jeste Aleks Soroš, zamenik predsednika Upravnog odbora Fondacije za otvoreno društvo i sin na Balkanu široko poznatog Džordža Soroša. „Soroš junior“ je, tvrdi se, „rado viđen gost“ i u Beogradu, i u Prištini i u Tirani.
Da li će Amerikanci, koji su uveliko najavili veće angažovanje u narednoj fazi pregovora o Kosovu, uspeti da „pomire nepomirljive“, ostaje da se vidi. Kako stvari u ovom trenutku stoje, minimalne su šanse da će američki predsednik Donald Tramp u 2019. uspeti da ostvari naum iz pisama Vučiću i Tačiju i ugosti ih u narednih nekoliko meseci u Beloj kući povodom potpisivanja „istorijskog sporazuma“. Ali, ne treba izgubiti iz vida činjenicu da je „ovo ovde Balkan“ i da čuda mogu uvek da se dese, pa tako i čudo zvano „izlazak iz kosovskog lavirinta“ u skorije vreme.
