Sedeo sam pre dve nedelje u mračnom kafiću u malom gradu na sat vremena vožnje od Prištine, glavnog grada Kosova. Ispred mene je sedeo nervozno pogrbljen čovek, licem okrenutim od kamere.
On je bio trgovac lažnih vesti i pristao je, na kraju, da razgovara o tome kako zarađuje za život.
Prvi put sam došao na Kosovo pre godinu dana kada sam istraživao za knjigu kako se moć menja u digitalnom dobu.
Čuo sam za tajne ruske uticaje i vojske koje ratuju informacijama.
Međutim, ljudi koje sam tamo upoznao pokazali su mi da postoji još jedan, vrlo jednostavan razlog zašto ljudi zapadnoj publici šalju lažne i senzacionalističke vesti. Taj razlog je bio novac, oni dele te vesti jer mi klikćemo na njih.
Klikbejt i „lažne vesti“ su termini koji se ponekad koriste kao sinonimi da bi opisali lažni ili senzacionalistički materijal koji cirkuliše na Internetu.
„Burim“ mi je pre godinu dana pokazao da je dezinformacija – industrija koja cveta. Nešto od onoga što je opisao bio je političke prirode, veći deo toga je bilo krvoproliće.
Jedna od priča bila je: „Stilista za pse koji je šutirao psa dok mu nije polomio rebra i dalje na slobodi“. „Dečak se probudio iz kome posle 12 godina, šaputao tamne tajne roditeljima,“ bila je druga priča.
Većina ovih priča bile su lažne. I dok su neke od njih izgledale kao vesti, ovaj sadržaj je postojao samo zbog jednog razloga – klikova.
Zarađivanje novca preko Interneta znači privlačenje pažnje publike, a trgovac sa kojim sam razgovarao imao je u svom vlasništvu oko desetak Fejsbuk stranica, posvećenih temama od evangelističkog hrišćanstva do turističkih destinacija.
Bez obzira na njihovu temu, publika je bila ogromna: 90.000 sviđanja; 240.000 sviđanja; 26.000 sviđanja.
Burim je mogao da podeli njegov sadržaj sa skoro milion ljudi, a ove klikove je pretvorio u prihod od oglasa – kako unutar platforme društvenih mreža, tako i na drugim sajtovima. Dnevno je zarađivao je oko 600 evra (520 funti).
To je daleko više novca nego što bi mogao da zaradi radeći bilo koji legitiman posao.
Od kada sam upoznao Burima, tehnološki giganti su se zavetovali da će zatvoriti ovu industriju. Za Marka Zukerberga (Mark Zuckerberg) lažne vesti su njegov „lični izazov“.
Fejsbuk je 2018. godine udvostručio svoj tim za obezbeđenje na 20.000 i zatvorio mnoge grupe i stranice koje su delile klikbejt vesti, dovodeći njihov sadržaj do praktične nevidljivosti.
Vratio sam se prošlog meseca – ovog puta sa BBC-jem. Želeo sam da vidim da li se nešto promenilo i kako ljudi koji se bave ovim poslom vide Fejsbukov progon lažnih vesti.
„Publiku na toj stranici uglavnom čine stanovnici Velike Britanije,“ cerekajući se, rekao je čovek, povijen nad telefonom tako da kamera ne može da snimi njegovo lice.
Teško je reći koliki je u prošlosti bio obim ove nezakonite ekonomije. Međutim, neprestano sam slušao da Fejsbukove reforme imaju određeni efekat. Ugašena je jedna stranica za drugom. Zarada je sa 600 pala na oko 100 evra dnevno.
Širenje lažnih vesti je tada postalo manje profitabilno – a možda i sa manjom dozom političkog karaktera. Izgleda da je pretvoreno u senzacionalne vesti o poznatim ličnostima, lažne priče o fudbalerima koji su polomili noge ili o jezivom, seksualnom krvoproliću. Kreatori sadržaja su delili trivijalne stvari, a ne Trampa.
Mladi ljudi
Međutim, ova praksa je i dalje bila široko rasprostranjena, iako je manje profitabilna.
„Četrdeset procenata kosovske omladine to radi,“ rekao mi je jedan trgovac. „Hiljade, hiljada,“ rekao je drugi.
I ovo me nimalo ne čudi. Sto evra dnevno je i dalje značajan iznos za nekoga ko je, poput njega, zarađivao sedam evra dnevno radeći kao konobar pre nego što je počeo ovim da se bavi. „Zašto“ bilo je jasno. S obzirom na reforme Fejsbuka, veće iznenađenje je bilo „kako“.
Postoji još jedna strana ove industrije lažnih vesti i klikbejta koja nama nije vidljiva. Saznao sam da postoji mreža zatvorenih grupa, koju čine od nekoliko stotina do nekoliko hiljada članica. Morate da budete pozvani kako bi bili deo ovakve zatvorene grupe.
Ali je unutar tih grupa bilo jasno da Fejsbuk nije bio samo mesto gde su prikupljali publiku. Takođe, bilo je mesto gde su trgovci lažnih vesti trgovali jedni s drugima.
Čak smo pronašli i „početnički paket za lažne vesti“ za početnike, kao i listu Fejsbuk stranica za prikupljanje publike, zajedno sa veb stranicama za monetizaciju vaše aktivnosti. To je bila ekonomija uslužnog sektora za dezinformacije.Video sam kako se Fejsbuk stranice sa stotinama hiljada pratilaca prodaju za hiljade dolara. Drugi su prodavali lažna ’sviđanja’ ili lažne profile ili su nudili savete kako da se zaobiđu pravila Fejsbuka.
Nije samo Fejsbuk bio inovativan, već i trgovci dezinformacija. Neki su se specijalizovali za razvijanje stranica i njihovu prodaju. Drugi bi prodavali sadržaje, a veći broj fokusirao se na to da zaobiđe pravila Fejsbuka.
Ovo se čak i u malim grupama dešavalo redovno, i po dvadeset puta dnevno. Bilo je to igranje sa Fejsbuk pravilima i sistemima na industrijskom nivou.
U svetu postoje hiljade ljudi poput onih sa kojima sam razgovarao. Obično mladi, muškog pola i digitalno pismeni, spremni da dele bilo koji sadržaj za klikove. A u potrazi za klikovima na Internetu uvek pobeđuje ono što je užasavajuće, šokantno, preuveličavajuće ili razorno.
Počeo sam da razmišljam o ovakvim lažnim vestima, sadržaju koji se izvozi na zapadna tržišta za profit, kao o nečemu sličnom uzgajanju maka. To je žetva novca.
Ljudi koji ga kreiraju nemaju nikakve koristi od njega. Ne donosi ništa dobro ni inostranim tržištima koja ga konzumiraju.
Ali to je za neke daleko najlakši i najpristupačniji način zarađivanja novca. Ako želite da ga zaustavite, ne možete samo da zapalite polja. Takođe, morate dati ljudima nešto drugo da zasade.
