Sport na Balkanu je u ‘vrzinom kolu’ sa politikom, biznisom i kriminalom, kaže za ‘Zašto?’ Zoran Pavić, novinar beogradskog Danasa, ukazujući, između ostalog, na slučaj zagrebačkog Dinama u kojem je za sportskog direktora ponovo imenovan Zoran Mamić koji je zajedno sa svojim bratom i bivšim izvršnim potpredsjednikom Zdravkom, koji je pobjegao u BiH, nepravomoćno osuđen za pljačku oko 15,5 miliona eura.
Veza sporta sa politikom i biznisom?
Moderan vrhunski sport je u tesnoj i neraskidivoj vezi sa krupnim biznisom, to je jedini način njegovog opstanka, jer se u sportu ne vidi nikakvo viteštvo i zdrav život, nego marketing – milioni, trilioni, kamioni koje on donosi kao jedna od najpropulzivnijih industrija, a posebno govorim o fudbalu.
A kad je Balkan u pitanju, taj krupni biznis još tešnje ide ruku pod ruku sa dnevnom visokom politikom, odnosno oni su u neraskidivoj vezi.
Nemate na Balkanu, dakle u državama bivše Jugoslavije, čak i u onim najrazvijenijim, možda je Slovenija donekle izuzetak, priču da je neko bogat, a da nije bio u tesnoj vezi s politikom i političarima i da na taj način nije kupovao, ako ništa onda svoj mir.
Tako je i u sportu, fudbalu pre svega.
Fudbal je izuzetno dobro polje za populizam zato što on okuplja, uslovno rečeno, neku kritičnu masu, ima veliki broj navijača, pristalica, simpatizera i preko fudbala se može manipulisasti.
Mogu se proturati ideje i političke i svakojake druge, a, ono što je najvažnije, može se odlično i zaraditi, čak i u ovim našim uslovima gde nema nekog vrhunskog kvaliteta i nema nekih velikih rezultata.
Mamić je u Dinamu u stvari radio ono što se na Balkanu uobičajeno radi i u drugim oblastima, dakle bavio se ‘legalnim kriminalom’.
Sve što je on uradio je bilo u nekim zakonskim okvirima sa tom jednom malom sitnicom, a to je da je sve igrače učlanio u svoju menadžersku agenciju, dakle sve kupovine i prodaje išle su preko njegove agencije na koje je on brao debele provizije i tako dalje.
Ali to se nije odražavalo na rezultate Dinama, odnosno on je imao relativno najbolje rezultate na Balkanu od svih drugih klubova tih posljednjih 10-15 godina, a s druge strane izuzetno je dobro poslovao, u smislu da jedini nije prodavao igrače koji su polufabrikati.
Dakle, čekao je da igrači probiju cenu od 10 miliona dolara i tek tad su igrači išli iz Dinama, za razliku od Partizana i Crvene Zvezde i mnogih drugih klubova, koji u besparici i u iznudi prodaju igrače koji posle deset puta više koštaju.
Evo sada smo svedoci Luke Jovića, bili smo svedoci u Partizanu i Mitrovića i Milenkovića i tako dalje, a isti je slučaj, uglavnom, i sa svim drugim klubovima u ex-jugoslovenskim zemljama gdje je, uslovno rečeno, klupski fudbal na još nešto nižem nivou.
Dakle, fudbala i sporta nema bez biznisa, nema ih bez novca, a biznisa nema bez direktne veze s dnevnom visokom politikom i to je to vrzino kolo u koje se neke stvari nekad dozvoljavaju, nekad ne dozvoljavaju.
Zakoni, primena zakona i pravila igre više zavise od političke volje nego od onog što je negde zapisano.
Uspeh rukometaša Vardara i strani investitori?
To su instant projekti, toga smo svi svesni na globalnom makro nivou.
Vidimo da je tu sad ogroman upliv arapskog i kineskog kapitala i tu kaptal ide bez ikakvog porekla ali i bez ikakvih emocija.
Vidjeli smo šta se dešava na najvišem nivou, sa Paris Saint Germainom i tako dalje, to su apsolutne kamare novca koje još uvek nisu dale nikakva rezultat van francuske.
Imate još takvih primer, čak je i Manchester City dobar primer za to.
Čovek (ruski tajkun Sergej Samsonenko) je došao u Skopje, napravio instant klub, doveo desetak dobrih igrača, platio trenera, postao prvak Evropa i šta sad?
Da li je uložio u omladinsku školu Vardara, da li je napravio neki međunarodni kamp, doveo neke dobre trenere, trudio se da napravi neku širu bazu, dakle ne samo u Makedoniji, nego, možda i šire?
Ne, naravno, za to nije imao nikakav interes.
Imali smo mi svojevremeni primer da je Vaterpolo klub Crvena Zvezda jedne godine postao prvak Evrope tako što je doveo sve srpske reprezentativce na jednu godinu i prošetao se do titule.
I šta se danas dešava? Ništa, apsolutno ništa, vraćen je na amaterski nivo, vaterpolisti moraju još nečim da se bave u životu da bi preživeli u Srbiji koja je svetska velesila.
Suština je sistemska ulaganja u sport, tu mislim na državu i tu mislim na mlađe kategorije na masovni sport, na školski sport pre svega, po tom najboljem do sad izmišljenom američkom modelu, jer bolji model da nacia bude zdrava i da se svi uključe u sport i da se stvarno pronađu ti talenti i najbolji ne postoji još na svetu.
A druga je priča ovaj klasični marketing i biznis, taj vrhunski profesionalni sport, pre sveg fudbal, a tu je košarka i još nekoliko sportova gdje se može reći da imaju veliko interesovanje, to je već sasvim druga priča, tu se posluje po pravilima biznisa i tu ne možemo očekivati bilo kakvu zdravu logiku osim što treba da postoje tvrda napisana pravila igre od kojih se ne sme odstupiti.
Niti država ne sme od toga da odstupa, niti vlasnici klubova i investitori.
‘Orbanovski’ plan za izgradnju stadiona u Srbiji?
Ja mislim da je to populizam, ja tu ne vidim nikakav rezon.
Ta priča bi bila dobra i možda bi nekada u budućnosti donela rezutate kad se to ne bi zadržalo na stadionima.
Šta znače stadioni? Stadioni zvrje prazni u toj, uslovno rečeno, Super ligi.
Održavanje stadiona mnogo košta. Mislim da je dobro da budu travnate podloge i sve to, ali veće količine novca bi trebalo da budu uložena u trenere i to da ta deca ne moraju da plaćaju što treniraju, kao što je u Srbiji sada priča, jer u svim klubovina postoji članarina za te mlađe kategorije i kompletan teret snose roditelji, a mnogi od njih to ne mogu.
Ima dece kojima su klubovi daleko, koji ne mogu da putuju, dakle treba uložiti u tu neku vrstu priče, u akademije gde bi se radilo zaista ozbiljno i gde ne bi bile propusnice za tatine sinove, nego bi kvalitet bio mera.
To je neka druga priča, to je nešto što je Belgija uradila pre 15 godina u svom fudbalu i naravno rezultat danas svi vide.
Suština je sistemska ulaganja u sport, tu mislim na državu i tu mislim na mlađe kategorije, na masovni sport, na školski sport pre svega, po tom najboljem do sad izmišljenom američkom modelu, jer bolji model da nacija bude zdrava i da se svi uključe u sport i da se stvarno pronađu ti talenti i najbolji ne postoji još na svetu.
A druga je priča ovaj klasični marketing i biznis, taj vrhunski profesionalni sport, pre svega fudbal, a tu je košarka i još nekoliko sportova gdje se može reći da imaju veliko interesovanje, to je već sasvim druga priča, tu se posluje po pravilima biznisa i tu ne možemo očekivati bilo kakvu zdravu logiku osim što treba da postoje tvrda napisana pravila igre od kojih se ne sme odstupiti.
Niti država ne sme od toga da odstupa, niti vlasnici klubova i investitori.
U Srbiji postoje dva privatna kluba u tom najvišem rangu, Čukarički i Voždovac, i taj Čukarički je pokazao da može da opstane čak i u vrhu makar ovakvog fudbala kakav je Srbiji.
Jedan klub koji nema ništa od države, ima svoj stadion, ima svoj pogon, ima svog vlsnika, kupuje i prodaje igrače, ne duguje nikom, njegovi igrači nikada nisu na arbitražnom sudu i ima relativno OK transfere.
Evo i Voždovac je prodao proletos igrača Watfordu.
Dakle, nisu to neki svetli primeri, ali su primeri da se može, i da je suština kontrola novca, da to ne budu alajbegove slame, da se uprave menjaju, dugovi ostaju i da se nikad nikakvom novcu u trag ne ulazi, da država oprašta porez, struju, komunalije i da se posluje mimo zakona jer država sve oprašta.
Nije ni (Košarkaški klub) Cedevita bila toliko zdrav program, vidjelo se po tome što suštinski nisu napravili nijednog mladog igrača, i bez obzira što su imali odličnu omladinsku školu i iznjedrili neke prilično velike talente na kraju od toga nije stalo ništa.
Nažalost nekog uspeha daleko od svojih granica i nema. Dakle ako se uspehom tumači to što u svojim državama i tu i tamo po regionu se nešto, uradi onda u redu.
Za neku, međutim, veću priču to nije dovoljno.
Košarakaški klub Crvvena Zvezda je možda imao i zdraviju neku priču u smislu razvojnog kluba FMP i svega ostalog.
Ali samim tim što se na čelu tih projekata nalaze ljudi koji su duboko zagazili u politiku, kroz karijeru su okaljani i ne nose sa sobom dobru karmu, teško da se tu može otići dalje od te neke evropske prosečnosti.
