Samit EU-Balkan u Sofiji, zamišljen kao “Solun 2”, veoma je razočaravajući jer suštinski nije došlo do reafirmacije perspektive članstva balkanskih zemalja u EU, kaže za Radio Slobodna Evropa Tobi (Toby) Vogel, istraživač briselskog Centra za studije evropske politike (CEPS).
“Predsednik Francuske Emanuel Makron ‘izručio je kofu hladne vode’ na evropske aspiracije država kandidata sa Balkana, izjavom da EU mora najpre da izvrši unutrašnje reforme pre prijema novih članica. To je stara pozicija Francuske i nema ničega novoga u tome što je Makron rekao. Međutim, interesantno je da je on, koga doživljavaju kao izrazito proevropski orijentisanog političara, zauzeo takav stav prema prijemu balkanskih zemalja. To im je direktno rekao i na samitu u Sofiju, čime je odaslat jasan signal. U tom kontekstu, zvanični Pariz je veoma uzdržan prema otvaranju pregovora sa Makedonijom a naročito Albanijom.
Stoga smatram da je ishod samita veoma razočaravajući, između ostalog i zbog tretiranja šest balkanskih zemalja u završnom dokumentu kao ‘partnera’ a ne ‘država’. Takođe, razočaravajuće je da nije učestvovao na ovom skupu španski premijer zbog Kosova. Sve ovo pokazuje da EU nije snažno reafirmisala svoju privrženost proširenju na Balkan. To su lideri zemalja regije svakako primili k znaju i delovaće u skladu sa tim”, kaže Vogel.
Reforme EU i proširenje se ne međusobno ne isključuju
RSE: Svakako je u pitanju zamor od proširenja u EU, koji postoji godinama, pre svega zbog Turske, a sada je ojačan zbog Bregzita, pitanja migranata. Kakva je pozicija drugih ključnih aktera, pre svega Nemačke? Takođe, koliko dugo te reforme EU, koje traži Makron, mogu da traju, ili je to samo izgovor za izbegavanje skorijeg proširenja?
Vogel: To je dobro pitanje. Smatram da predsednik Makron ozbiljno želi da se sprovedu reforme unutar EU, o kojima govori sve vreme otkako je izabran. Pokušava da ubedi u to nemačku kancelarku Angelu Merkel koja je uzdržana jer ne želi da se menja osnivački akt EU. Dakle, ne bih rekao da Makronu priča o unutrašnjim reformama služi kao izgovor za odlaganje proširenja EU, ali na kraju ima takav efekat.
Reforme EU, pre svega evrozone ne iziskuju mnogo vremena, već pre svega političku volju i konsenzus zemalja članica koji sada ne postoji. Francuska i Nemačka se ne slažu u kom pravcu treba da idu reforme u evrozoni. Oni su saglasni samo oko nekih manjih koraka koje treba preduzeti u okviru evropskog stabilizacijskog mehanizma i sličnim pitanjima.
Stoga su iluzorne ideje, koje se pominju u poslednje vreme, da bi Srbija i Crna Gora mogle da postanu članice do 2025. godine. Smatram da je to nerealno. Doduše, pristupni pregovori će se u međuvremenu nastaviti, u nekom trenutku počeće i pregovori sa Makedonijom i Albanijom, ali sa nejasnim vremenskim okvirom.
Međutim, smatram da se proširenje EU i njene unutrašnje reforme međusobno ne isključuju. Naprotiv, ta dva procesa mogu perfektno da se vremenski podudaraju.
RSE: No, kao što se dobro zaključili, nema konsenzusa unutar EU o pomenutim reformama, pre svega između Francuske i Nemačke, tako da taj ćorsokak može da potraje undeogled.
Vogel: To je tačno, mada ne mislim da će trajati unedogled jer će na kraju biti postignut kompromis tako što će se sprovesti ne toliko opsežne reforme koje Makron želi, ali ipak dublje nego što je Merkel spremna da u ovom trenutku prihvati. Međutim, time se šalje pogrešan signal balkanskim liderima da nije neophodno da nastave sveobuhvatne reforme i pod hitno reše probleme na koje je ukazala Evropska komisija u svojoj strategiji od februara ove godine, pre svega suzbijanje korupcije, zatim obezbeđivanje nezavisnosti sudstva i vladavine prava.
Bilo bi idealno ako bi se istovremeno reformisala i Evropska Unija i balkanske zemlje – bez obzira što je zato potrebno vreme. Međutim, problem je što vreme prolazi, a ni jedna niti druga strana ne sprovode te reforme.
RSE: Predsednik Makron želi pre svega reforme koje bi ojačale koheziju EU, uključujući i stvaranje fiskalne unije. Međutim, problem su i populistički trendovi unutar samog bloka, pre svega u Mađarskoj i Poljskoj, što ga čini manje atraktivnim, u prvom redu za istinske demokratske snage.
Vogel: Mislim da je Makron evropski federalista starog tipa, tako da je francusko-nemačka osovina pokretač integracija što više nije realističan pristup imajući u vidu da je EU u međuvremenu narasla na 28 članica.
Naravno, problem je što su nedemokratske tendencije koje pominjete, uzele maha u novim članicama bloka koje su primljene u poslednjih 15-tak godina, mada ima sličnih procesa i u Italiji.
To je prilično jak argument koje koriste pojedini evropski političari protiv proširenja, što je pogrešan pristup. Naprotiv, smatram da je to argument za jačanje unutrašnjih mehanizama unutar EU kojima bi se poduprla demokratija i vladavina prava te da postoje snažni instrumenti koji bi sprečili antidemokratske procese i kada nove članice uđu u evropski blok.
EU nije mehanizam za rešavanje bilateralnih sukoba
RSE: Primer za to je Hrvatska koja je, dok je bila kandidatkinja, morala da ispuni određene kriterijume u zaštiti manjina, povratka srpskih izbeglica i stanarskih prava. Međutim, sada kada je članica, evidentno je koketiranje sa ekstremnom desnicom, tenzije u odnosima sa Srbijom oko Jasenovca, kao i spor sa Slovenijom oko granice. Stoga mnogi na Balkanu, koji su smatrali da je EU neka vrsta panaceje koja će rešiti sve njihove probleme, sada uviđaju da je to iluzija te zbog toga opada entuzijazam za ulazak u evropski blok.
Vogel: To je tačno. Dodao bih da članstvo u EU ili proces pristupanja nije mehanizam za rešavanje bilateralnih sukoba. Članice EU imaju instrumente da vrše pritisak na zemlje aspirante što potvrđuje način na koji Hrvatska „šikanira“ BiH, zatim odnosi Grčke i Makedonije ili ranije Republike Kipar i Turske. Prijem podeljenog Kipra to najbolje pokazuje, jer nema pomaka otkako je primljen u EU pre deceniju i po uprkos tri kruga pregovora da se reši taj problem. To, dakle, potvrđuje da EU nije mehanizam za rešavanje sukoba.
Nema suštinskog pluralizma na Balkanu
RSE: Kao što ste rekli, postoji iluzija o napretku u evropskim integracijama Balkana, u tom kontekstu i da će Srbija i Crna Gora biti primljene 2025, kako je nedavno najavio predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker. Stiče se utisak da obe strane igraju dvostruku igru. EU se pretvara da zemlje regije mogu da se pridruže – ako ispune kriterijume – a i balkanski lideri se pretvaraju da žele da se učlane i obave svoj deo posla. Međutim, to je posao samo na tehničkom nivou. U međuvremenu, nijedno sporno pitanje u međunacionalnim odnosima nije rešeno, pre svega između Srbije i Kosova. Takođe, nema pomaka u vladavini prava. Štaviše, jačaju autoritarne tendencije i pritisak na medije.
Vogel: Da, smatram da ta dva procesa međusobno jedan drugog osnažuju. EU nema političku strategiju za Zapadni Balkan. Ona posmatra i odnosi se prema ovoj regiji samo kroz proces proširenja. Taj pristup je dobro funkcionisao u zemljama kao što su Mađarska, Poljska, pa čak i Slovačka nakon Mečijara, koje su istinski želele da se priključe EU i sprovedu reforme. To nisu bile “zarobljene” države od strane raznih elita, kao što je slučaj sa balkanskim. One, uz neke izuzetke, imaju ušančene vladajuće elite koje organizuju formalno slobodne izbore, ali bez suštinskog političkog pluralizma. Čak i tamo gde se čini da, makar na površini, postoji politički pluralizam – razni biznis interesi iz pozadine u suštini kontrolišu političke partije i kandidate na izborima.
Naravno da je veoma korisno za zemlje kandidate da primenjuju pravila EU, na tehnokratskom i drugim nivoima. Problem je što to nije ugrađeno u širu političku strategiju, u strateški pristup balkanskoj regiji. Izuzetak je stav Nemačke koja uviđa da je neophodno rešenje za pitanje Kosova na čemu Kancelarka Angela Merkel veoma potencira i prilično je angažovana kako bi se to uskoro učinilo.
Sudbina Gruevskog upozorenje Vučiću
RSE: Kada pominjete Kosovo, stiče se utisak da je EU privržena politici “stabilitokratije” na Balkanu, tačnije da je najvažnije da se očuva mir računajući da će to osigurati jaki lideri koji su u stanju da sprovedu određene političke dogovore. Za uzvrat, Brisel je spreman da zažmuri na kršenja demokratskih procedura u zemljama regije. Primer za to je predsednik Srbije Aleksandar Vučić na koga EU računa da će sprovesti Briselski sporazum sa Prištinom, tolerišući mu pritiske na medije i sveukupno jačanje autoritarizma. Međutim, pomenuti sporazum skoro da nije primenjen, osim neke manje važne odredbe, iako je sklopljen pre pet godina.
Vogel: Predsednik a prethodno premijer Vučić već duže vreme igra na tu kartu da bude veoma konstruktivan u pregovorima sa Prištinom koristeći to kao štit iza koga može da se obruši na slobodne medije, civilno društvo i politički pluralizam u Srbiji. Ta igra može da traje sve dok je u stanju da ispuni nešto od preuzetih obaveza. Međutim, u trenutku kada više ne bude mogao da garantuje stabilnost, Vučić će se naći u problemima.
Najbolji primer za to je Nikola Gruevski, nekadašnji makedonski premijer koji je vladao kao i Vučić. Naime, Gruevski je na početku bio konstruktivan u pregovorima sa Grčkom oko imena Makedonije koristeći tako odrešene ruke za konsolidaciju moći u zemlji. Međutim, taj model vladanja na kraju nije više funkcionisao. To bi trebalo da bude upozorenje Vučiću i mislim da je on to veoma dobro shvatio i mnogi na Balkanu se pribojavaju od makedonskog scenarija promene vlasti.
Glavni Vučićev argument je da “ako me snažno pritisnete oko Kosova, dobićete nešto mnogo gore, da ludi nacionalisti preuzmu vlast u Srbiji”. Međutim, na tu kartu je igrao i Boris Tadić i njegova Demokratska stranka a što na kraju nije funkcionisalo.
Tačno je da EU želi stabilnost na Balkanu više nego išta, te da ako je prinuđena da bira između stabilnosti i reformi – opredeliće se za stabilnost. No, takav pristup funkcioniše samo do određene granice. Ako ima previše stabilnosti, na paradoksalan način to vodi velikim rizicima kada taj model doživi krah. Mislim da postoji veliki potencijal za ozbiljne socijalne nemire u nekoliko zemalja regije, pre svega u BiH.
Srbija mora da prizna realnost na Kosovu
RSE: Dugoročno nema stabilnosti bez suštinskih reformi. Pomenuli ste nužnost rešenja kosovskog pitanja. U Beogradu se pribojavaju da će uslov za ulazak u EU biti i formalno priznanje Kosova, a bilo koji političar u Srbiji teško bi mogao da “proguta” tu gorku pilulu u dogledno vreme.
Vogel: Ne mislim da je nužno da Srbija i formalno prizna Kosovo da bi ušla u EU. Međutim, morala bi da prihvati pravno obavezujući sporazum u okviru međunarodnog prava koje bi omogućavale Srbiji i Kosovu de fakto državne, diplomatske i ostale odnose. To ne bi bilo formalno priznanje kosovske nezavisnosti od strane Beograda, ali blizu toga. Na primer, dve Nemačke su odnose nalik na državne ali bez međusobnog priznanja. Mislim da su to manje više semantička pitanja.
Srpski lideri na kraju moraju da se obrate srpskim građanima i saopšte im ono što, iskreno rečeno, oni već znaju – a to je da je Beograd izgubio kontrolu nad Kosovom pre 20 godina pre svega zbog represije srpskih vlasti što je izazvalo otpor Albanaca. Sve je to rezultiralo nasiljem i međunarodnom intervencijom. Nakon što je Srbija izgubila kontrolu nad Kosovom, bilo je neizbežno da ono proglasi nezavisnost pre 10 godina. Sada je došlo vreme da se prizna ta realnost. Kada se to desi i Srbija i Kosovo moći će da znatno približe EU.
RSE: Mediji u Srbiji ovih dana pišu, pozivajući se na nezvanične izbore, da je Vučić pod velikim pritiskom Nemačke i SAD, da pristane na sporazum o Kosovu za koji kaže da nije fer jer se, po njegovim rečima, samo od Beograda traže bolni ustupci a ne i od Prištine.
Vogel: Nemačka, svakako, vrši snažan pritisak da se reši pitanje Kosova. Međutim, ovde nije reč o klasičnom diplomatskom nadmudrivanju u kome obe strane trebaju da učine ustupke. Radi se o nužnosti da Beograd prizna realnost da je izgubio kontrolu nad Kosovom pre 20 godina. U tom smislu, Kosovo malo toga može da uradi kako bi podstaklo srpske vlasti na takav potez.
RSE: Može da ispuni obavezu o formiranju Zajednice srpskih opština, zatim o povratku izbeglica.
Vogel: Apsolutno. Formiranje zajednice srpskih opština i povratak izbeglica su veoma važna pitanja, ali ne tog značaja kao što je uvažavanje realnosti na Kosovu od strane Srbije. Stoga, Beograd mora da preduzme veće i značajnije korake nego Priština.
Protivrečni signali iz Brisela
RSE: Nasuprot zamoru od proširenja u EU, na Balkanu postoji zamor od čekanja. Mnogi su skeptični da će njihove zemlje ući u evropski blok, a neki da se to nikada neće desiti. Istovremeno su razočarani što se od njih traži da ispune sve strože kriterijume kojih se ne pridržavaju ni pojedine članice EU. Stoga, paradoksalno, bez obzira što se balkanske zemlje, makar tehnički, približavaju evropskom bloku, čini se da Brisel gubi uticaj u regiji te da neki drugi igrači poput Rusije nastoje da iskoriste taj prazan prostor.
Vogel: Tačno je da je EU ostavila izvestan prazan politički prostor. Naravno, odnosi evropskog bloka i balkanskih zemalja su veoma srdačni i one veoma aktivno sarađuju u trgovini. Međutim, treba shvatiti da su pristupni pregovori sada mnogo zahtevniji nego pre deset godina, čak i nego kada je Hrvatska ušla u EU, jer je mnogo veći opseg evropskog zakonodavstva koje zemlje aspiranti treba da primene u svom pravnom sistemu.
Međutim, problem su protivrečni signali koji stižu iz Brisela. Tako je Žan Klod Junker prilikom preuzimanja funkcije predsednika Evropske komisije 2014, kazao da neće biti proširenja tokom njegovog mandata, što je obeshrabrilo balkanske zemlje. Isti problem je stvoren i sada kada je u nastojanju kompenzira, odnosno da ublaži negativne efekte svoje prethodne izjave, najavio da će Srbija i Crna Gora ući 2025. U oba slučaja, vladajuće elite na Balkanu su to doživele kao oslobođenje od pritiska da sprovedu suštinske reforme.
RSE: Problem je što balkanski političari uviđaju da njihove zemlje neće ući u EU dok su oni na vlasti. Drugo, smatraju da nije fer da se od njih traži da ispune obaveze, pre svega o vladavini prava i demokratskim normama, koje ne poštuju ni neke članice evropskog bloka. Treće, zbog razvlačenja čitavog procesa građani na Balkanu sve manje podržavaju evropske integracije – u Srbiji tek oko 50 odsto. Da li zbog svega toga postoji opasnost da Balkan opet bude izgubljen za EU?
Vogel: Ne mislim da je taj rizik preveliki, ali svakako postoji. EU mora da osnaži svoje mehanizne u cilju zaštite vladavine prava i demokratije zbog sopstvenih potreba, nezavisno od proširenja. U Briselu sve više to uviđaju.
Tačno je to što ste rekli da političari na Balkanu, iako ozbiljno podržavaju evropske integracije, uviđaju da nije mnogo probitačno sprovoditi bolne reforme koje nisu popularne među biračima jer oni neće biti na vlasti u trenutku kada njihove zemlje uđu u EU.
Veoma je razočaravajuće što predsednik Makron nije preuzeo snažno vođstvo u zalaganju za proširenje. To bi znatno promenilo situaciju kako na Balkanu tako i u samoj EU.
Balansiranje Vučića i Dodika između Rusije i Zapada
RSE: Pomenuo sam druge aktere koji pokušavaju da iskoriste ovu prazninu, pre svega Rusija, ali su tu i Kina i Turska.
Vogel: Rusija je tipičan primer zemlje koja će pokušati da iskoristi svaku priliku da nešto naruši ili dovede u pitanje. Ne mislim da ona ima veliku strategiju za Zapadni Balkan ali svakako ima izvestan uticaj, mada ne dubok.
Nadam se da će nova Evropska komisija koja će biti izabrana sledeće godine bolje shvatiti delovanje Moskve i generisati političku volju među članicama EU kako bi se pariralo uticaju Rusije na Balkanu.
Političari poput Vučića ili Milorada Dodika pokušavaju da balansiraju između Istoka i Zapada na isti način kako se to činilo tokom Hladnog rata.
RSE: Kao što je to Tito činio. Imajući u vidu sve što ste rekli, kakva se politika EU prema Balkanu može očekivati u dogledno vreme? Kada je reč o rokovima za prijem, da li je realistično očekivati da se to desi pri kraju sledeće decenije ili čak nakon toga?
Vogel: Mislim da je najvažnije da se reši kosovsko pitanje jer ono veoma opterećuje situaciju na celom Balkanu. Istovremeno, od presudnog je značaja da Makron i Merkel snažnije podrže proširenje EU.
Nerado dajem procene kada će balkanske zemlje postati deo evropskog bloka, ipak nadajmo se da će Srbija i Crna Gora, a za njima Makedonija i Albanija to ostvariti krajem sledeće decenije – ne 2025. već nekoliko godina kasnije. Na kraju, nije presudno da li će se to desiti 2025. ili 2028, već da se sprovedu suštinske reforme, što će biti od velike koristi ne samo za balkanske zemlje već i EU.
