“Kapitalizam je divlja zver koja ako se ne pripitomi može usput da proguta mnogo ljudi”, rekao je aktivista i frontmen irske grupe “U2” Bono na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, dodajući da je reč o “amoralnom” sistemu iako je izvukao iz siromaštva više ljudi nego bilo koji “izam”.
Problem je, između ostalog, u nejednakosti koju kapitalizam generiše i koja se sve ubrzanije produbljuje uprkos obećanjima najmoćnijih i najbogatijih da će tome stati na put.
To potvrđuje podatak da samo 26 najbogatijih osoba poseduje imovinu kao i siromašnija polovina čovečanstva od 3,8 milijardi ljudi. Prethodne godine, 42 lica je raspolagalo imetkom kao i polovina planete, dok je početkom ove decenije to bio slučaj sa 388 bogataša.
Prema podacima Oksfama (Oxfam), najimućniji uvećavaju svoje bogatstvo svaki dan za 2,5 milijardi dolara.
Imetak svetskih milijardera je narastao sa 3,4 hiljade milijardi 2009. godine -dakle ubrzo po izbijanju najveće ekonomske krize nakon Velike depresije – na 8,9 hiljada milijardi 2017. godine. To znači da najimućniji, ne samo da nisu snosili negativne posledice krize koju su dobrim delom izazvali nego su znatno uvećali svoje bogatstvo zahvaljujući intervenciji države koja je smatrala da su multinacionalne korporacije “prevelike da bi se dopustiio njihov krah” (too big to fall) jer bi to, navodno, uzdrmalo nacionalne i međunarodnu ekonomiju. Pri tom bogati, koji se zalažu za minimalnu intervenciju države na tržištu pod krinkom “slobode preduzetništva”, brže bolje su zatražili od te iste države pomoć kada su se suočili sa finansijskim krahom.
Dakle, raznim mehanizmima “kvantitativnog popuštanja” (quantitative easing), odnosno, pojednostavljeno rečeno, upumpavanja novca na finansijska tržišta, spasene su velike korporacije. Međutim, nije promenjen ekonomski model koji je doveo do krize, već je nastavljeno po starom, pa je znatan deo tog “odštampanog novca” završio u špekulativnim aktivnostima na berzama.
Zbog toga, u kombinaciji sa trgovinskim ratovima, preti nova, možda još ozbiljnija kriza na koju države neće moći da reaguju kao 2008., zato što gotovo sve imaju velike budžetske deficite upravo zbog intervencija na tržištu da bi spasile, pre svega, multinacionalne korporacije koje nastavljaju staru praksu poslovanja u ofšor zonama, izbegavajući da plaćaju porez matičnim državama.
U međuvremenu, sve zaduženije države se dovijaju na razne načine da popune zjapeće budžetske deficite uvodeći dodatne namete sve osiromašenijim građanima, koji nemaju mogućnost da izbegnu plaćanje poreza tako što bi primali zaradu u ofšor zonama. Na taj način su široke mase postale, među njima i srednja klasa, višestruki gubitnici u krizi koja je za njih permanentna i ne nazire joj se kraj.
To je svakako uzrok socijalnih i političkih podela zbog kojih su današnja društva i svet u celini veoma nestabilni.
Kako se bogati bogate?
Još od same Francuske revolucije postoji tenzija između demokratije i liberalizma, odnosno principa jednakosti šansi i slobode, jer, kako ističe Džejms Mitelman (James), liberalno poimanje globalizacije toleriše društvene nejednakosti što je nespojivo sa konceptom demokratije kao jednakost šansi. Istovremeno, tržišna ekonomija je kroz istoriju bila jedan od stožera demokratskog društva zato što bez ekonomskih sloboda nema ni političkih.
Jedno od ključnih moralnih opravdanja tržišne ekonomije je da je težnja za “ličnim profitom” istovremeno i najbolji mehanizam postizanja zajedničkog dobra, odnosno da će od bogatstva ljudi na vrhu piramide imati koristi i ostali kroz otvaranje radnih mesta i drugih pogodnosti (trickle down effect), te da će to sve efikasno i pravično urediti “nevidljiva ruka” tržišta.
Doduše, rodonačelnici klasičnog liberalizma, poput Adama Smita, još su u 18. veku ukazivali na važnost vrednosti i izvan profita. Tačnije, da tržišna ekonomija zavisi i od drugih aktivnosti kao što je pružanje javnih usluga – te da je neraskidivo “sveto” liberalno trojstvo: Liberté, Egalité, Fraternité (sloboda, jednakost, bratstvo), jer se, kako ističe Zigmunt Bauman, jedino tako može osigurati mirno, prosperitetno i integrisano društvo prožeto duhom saradnje.
Istina, to “trojstvo” je u praksi bitno narušeno već tokom prvobitne akumulacije kapitala kada je kapitalistički sistem potiskivao feudalni. Ti procesi su ubrzani prvom industrijskom revolucijom i globalizacijom u 19 veku za koju je telegraf imao značaj kao Internet za sadašnju. Produbljivanje nejednakosti izazvalo je društvene potrese i rađanje socijalističkih ideja i pokreta, koji su osnaženi nakon pobede prve socijalističke revolucije u Rusiji 1917.
Socijalističke i socijaldemokratske partije na Zapadu zalagale su se za reforme unutar kapitalističkog sistema u cilju jačanja njegove socijalne odgovornosti. Ukratko, nakon Drugog svetskog rata, realsocialističkom bloku na istoku Evrope suprotstavljen je koncept demokratskog kapitalizma, koji je tada po prvi put zaživeo, sa snažnim elementima države blagostanja.
Kako navodi nemački sociolog Volfgang Štrek, ta formula je podrazumevala da je organizovana radnička klasa prihvatila kapitalistička tržišta i imovinska prava u zamenu za političku demokratiju, čime su obezbeđeni socijalna sigurnost i stalni rast životnog standarda.
“Više od dve decenije neprekidnog rasta rezultiralo je u duboko ukorenjenoj popularnoj percepciji da stalni ekonomski napredak predstavlja demokratsko pravo. Ove predstave, pretočene u politička očekivanja, vlade su osećale dužnim da ispune, ali im je bilo sve teže da to i realizuju kada je rast počeo da usporava.”
To je imalo za posledicu, kako navodi Izabel Sohil iz Brukings instituta, da je prihod prosečne američke porodice porastao dvostruko od 1947 do 1973, dakle u jednoj generaciji. Bilo je to 30-ak slavnih posleratnih godina (Trente Glorieuses), kako se navodi u teoriji.
Neoliberalizam potiskuje demokratski kapitalizam
Međutim, početkom 1970-ih propada bretonvudski sporazum, dolazi do naftne krize 1973, zatim teškoća u fordističkom sistemu proizvodnje, što je sve imalo za posledicu nezaposlenost, inflaciju, te dugove sa kojima su se suočavale države.
Vlasnici kapitala, zabrinuti zbog sve nižih profita i “neekonomskih”, odnosno prevelikih zahteva radničke klase, pokreću neoliberalnu revoluciju čiji je cilj uklanjanje ograničenja kapitalu.
Imajući u vidu da se, kako ističe Štrek, u kapitalizmu znatan deo investicionih sredstava nalazi u privatnim rukama, to podrazumeva da njihovi vlasnici raspolažu velikom moći jer ako ih uskrate, to će izazvati povećanje nezaposlenosti i pad ekonomskog rasta.
“Kriza je, dakle, drugo ime za ucenu vlasničke klase, dok se pod šifrom ‘poverenje tržišta’ krije dovoljno obilato zadovoljenje njihove gladi za profitom. Sve u svemu, kapital je – a ne široke mase – bio taj koji je izdao društveni ugovor poratnog demokratskog kapitalizma; pokazalo se da je on ‘igrač umesto igračke’, grabežljivac umesto domaće životinje, kojem se institucionalni okvir ‘socijalnog tržišnog gospodarstva’ činio kao kavez koji je postao preuzak i iz kojeg se sve hitnije moralo osloboditi”, ističe Štrek.
Dejvid Harvi (David Harvey), autor knjige “Kratka istorija neoliberalizma”, kaže da se radi o veoma “mudro” skovanom političkom projektu. “On je dobio veliku podršku javnosti jer je isticao individualnu slobodu, slobodu izbora. Kada je govorio o slobodi, radilo se o tržišnoj slobodi. Neoliberalni projekat je preodočio generaciji iz 1968 (studentima koji su protestovali): ‘Ok, želite slobodu? Za isto se zalagao i studentski pokret. Mi ćemo vam je dati, ali to će biti tržišna slobodna. Druga stvar za koju se zalažete – socijalna pravda – nju zaboravite'”.
Tako je ideja slobodnog tržišta sa minimalnom ulogom države, koju su teoretski utemeljili Fridrih Hajek i Milton Fridman a u praksiprimenili Margaret Tačer i Ronald Regan – postala temelj novog, neoliberalnog koncepta društva.
Oni su smatrali da će deregulacija, smanjenje poreza u cilju neometanog kretanje kapitala – obezbediti ekonomski rast. Tako je Ronald Regan kazao u šali da su devet najužasnijih reči u engleskom jeziku: “Ja sam iz vlade i tu sam da pomognem” (I’m from the government and I’m here to help).
To je, istovremeno, značilo da je opala pregovaračka moć radničke klase, što je simbolički ali i realno pokazao brutalan obračun Margaret Tačer sa rudarima koji su štrajkovali.
Sve mora da ima svoju cenu
U nastojanju da proširi prostor za sticanje profita, filozofija neoliberalizma je, po rečima Harvija, podrazumevala da sve mora imati svoju cenu, čak i stvari koje ne bi trebalo tretirati kao robu.
“Na primer, zdravstvena zaštita je postala roba, stanovanje za svakoga, zatim obrazovanje. Dakle, studenti moraju da se zadužuju kako bi stekli obrazovanje koje će im obezbediti posao u budućnosti. To je u stvari prevara. Praktično vam se sugeriše da ako ste preduzetnik, ako se obučavate – na kraju ćete dobiti pravičnu nagradu. Ako je ne dobijete, to je zato što se niste obučavali kako treba. Uzeli ste pogrešne kurseve. Odabrali ste filozofiju ili klasične studije umesto da ste učili menadžerske veštine kako da eksploatišete rad.”
‘Akumulacija oduzimanjem’
Harvej naziva ova nova polja za sticanje profita “akumulacija oduzimanjem” (accumulation by dispossession), koja podrazumeva da kada preduzetnicima ponestane resursa za sticanje profita, oni uspostavljaju novi sistem koji izvlači bogatstvo od drugih ljudi.
Pri tom, kako ističe, Kris Hedžis (Chris Hedges), gostujući profesor na Univerzitetu Prinston, neoliberalizam stvara malo bogatstva. Umesto toga, on ga redistribuira prema gore u ruke vladajućih elita.
Utvrđena su nova pravila igre suprotna ideji Adama Smita da finansijski sektor treba da podupire realnu ekonomiju. U neoliberalnom modelu, finansije preuzimaju primat. Štaviše, kako navodi Rejna Foruher (Rana Foroohar) u “Tajmu” (Time), samo 15 odsto od sveukupnog novca pojavljuje se na tržištu na kome svi imaju pristup. Veći deo ostaje unutar zatvorenog kruga velikih finansijskih korporacija između kojih se trguje u vidu deonica, obveznica i drugih vrednosnih papira. Dobar deo njih je “konvertovano” (securitized) više puta u toj trgovini – kao što su “CDOs” (Collateralized Debt Obligation).
Reč je o finansijskim instrumentima koje koriste banke za “prepakovanje” indivudalnih zajmova u produkt koji se prodaje investitorima na sekudarnom tržištu. Njih uglavnom čine zajmovi za automobile, hipotekarni krediti, korporativni ili dugovi stvoreni korišćenjem kreditnih kartica. Upravo je masovna upotreba ovog mehanizma dovela do kraha finansijskog sistema 2008. Pri tom se ta trgovina odvija korišćenjem visokofrekventnih algoritama – brzinom koju obični čovek ne može ni da zamisli – u cilju ostvarivanja profita za bogataše koji su uglavnom vlasnici ovih vrednosnih papira. Finansijski sektor čini sedam odsto američke ekonomije i kreira samo četiri procenta radnih mesta, ali na njega otpada 30 odsto profita u privatnom sektoru.
Ekonomija preuzima primat nad politikom koja je sve zavisnija od nje. Po rečima ekonomiste Branka Milanovića, politika postaje produžena ruka ekonomije. “Problem je u tome što nemamo nikakvu ideološku alternativu.” On upozorava da je problem što sve više idemo ka plutokratiji, koja podriva demokratiju.
Globalizacija pomogla nerazvijenim zemljama
U međuvremenu, procesi globalizacije su pospešili prebacivanje proizvodnih pogona zapadnih korporacija u zemlje Trećeg sveta sa mnogo nižom cenom radne snage i porezima. Slobodno kretanje kapitala i roba je doprinelo da se od kraja 1980-ih utrostruči globalni bruto društveni proizvod (GDP). To je pomoglo razvoju zemalja iz trećeg sveta, izvlačenju iz siromaštva oko milijardu ljudi, pre svega u Kini i Indiji koji su postali pripadnici srednje klase.
S druge strane, globalizacija je dovela do velikog produbljivanja nejednakosti unutar zapadnih društava, jer se srednja klasa u Evropi i SAD, koja je nekada udobno živela, poslednjih decenija našla pod velikim pritiskom.
To je rezultiralo uglavnom stagnacijom ili neznatnim rastom njihovih primanja. Kako navodi Sohil u svom istraživanju, od 1973. prihod tokom jedne generacije u SAD je bio mnogo manji nego u posleratnom periodu – oko 20 odsto. Štaviše, svaka treća radno sposobna osoba rođena 1968. zarađuje manje od svojih roditelja.
S druge strane, plata direktora velikih korporacija porasla je 876 odsto između 1978. i 2012. godine. Istovremeno, 25 menadžera najvećih hedž fondova zaradili su više nego sve vaspitačice u američkim obdaništima zajedno.
U drugoj rečenici Deklaracije o pravima čoveka piše da: “Društvene razlike mogu biti zasnovane samo na zajedničkoj koristi”. Međutim, očito je da u pomenutim primerima, tu korist izvlači samo mali broj ekstremno bogatih, a na račun većine stanovništva.
Nejednake stvari ne mogu postati jednake
Dakle, ideja da slobodno tržište omogućuje jednakost je čist privid, jer, kako je govorio Aristotel, najgora forma nejednakosti je kada pokušate nejednake stvari učiniti jednakima. Time, po rečima Krisa Hedžisa, neoliberalizam pretvara slobodu za sve u slobodu za nekolicinu. “Njegov logičan rezultat je neofašizam koji ukida građanske slobode u ime nacionalne sigurnosti i označava čitave grupe kao izdajnike i neprijatelje naroda.”
U tom smislu čuveni poljski filozof Lešek Kolakovski je gotovo proročki napisao nakon što je, kako kaže, posle mnogo godina iznova prelistavao knjigu Karla Popera “Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji” u kojoj kritikujuje totalitarne ideologije i pokrete, dok zanemaruje suprotnu stranu ove pretnje: “Pod tim podrazumevam ono što bi se moglo nazvati samorazornošću otvorenog društva – ne samo inherentnu nesposobnost demokratije da se uspešno odbrani od spoljnih neprijatelja isključivo demokratskim sredstvima, već i jedan važniji proces, gde se liberalni principi, svojim proširenjem i upornom primenom, pretvaraju u sopstvenu suprotnost”, upozorio je Kolakovski.
Prazna obećanja u Davosu
I na ovogodišnjem skupu najmoćnijih i najbogatijih na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu (WEF), pod nazivom: “Globalizacija 4.0: Oblikovanje globalne arhitekture u doba četvrte industrijske revolucije”, upozoreno je na globalne rizike, te razmotrene ideje kako da se suoči sa njima.
Ali, kao ni prethodnih godina, skoro ništa nije primenjeno u praksi. To simbolički ilustruje i činjenica da je bilo 1,500 letova privatnim avionima kojim su učesnici došli u Davos, što je za 50 odsto više nego prošle godine. To pokazuje koliko im je zaista stalo da pokažu empatije prema više od dve milijarde siromašnih na svetu, koji još nemaju ni toilet, ili do borbe protiv klimatskih promena, a koje su bile jedna od glavnih tema na forumu.
U izveštaju WEF se ističe da se od 1980-ih u većini zemalja odigrali veliki transferi imovine iz javnih u privatne ruke. To znači da – u kombinaciji sa političkom polarizacijom – nejednakost utiče na eroziju društvenog tkiva. Zbog toga se kao alternative javlja populizam, koji, umesto rešenja, zapravo izaziva dodatnu političku polarizaciju.
Kapitalizam koji nadzire
Kako ističe Majkl Hirš (Michael Hirsh) u “Forin polisi” (Foreign Policy), ljudi koji su pozvani u Davos da se pozabave problemima globalnog kapitalizma, često su isti oni koji predstavljaju problem, odnosno odgovorni su za krizu. Ranije je to bila elita sa Volstrita koja se zalagala za deregulaciju tokom “hiperglobalizacije”, a što je i dovelo do krize 2008. godine. Sada su to velike internet kompanije koje mnogi optužuju za monopol i podrivanje demokratije.
Tako Šošana Zubof (Shoshana Zuboff), profesorka sa Univerziteta Harvard, objašnjava u knjizi “Doba kapitalizma koji nadzire” (The Age of Surveillance Capitalism) kako su kompanije poput Gugla i Fejsbuka usavršile kontinuiranu eksploataciju svojih korisnika, menjajući prirodu kapitalizma “skoro na isti način na koji je Ford otkrio novu ekonomiju masovne proizvodnje”.
Ljudi još ne shvataju kako su ove kompanije koje promovišu “kapitalizam nadzora” potpuno promenili pravila igre, kao ni da Fejsbuk i Gugl nikada neće zaposliti ljude na način ni u broju kako su to činili Ford ili Dženeral motors.
Ovaj novi vid kapitalizma stvara nove društvene nejednakosti i napušta “organske reciprocitete sa ljudima koji su u prošlosti pomogli da se kapitalizam ugradi u društvo i povežu ga, ma koliko nesavršeno, sa društvenim interesima. Nekada smo mislili da su digitalne usluge besplatne, ali sada kapitalisti koji nadziru smatraju da smo mi (ljudi) ‘besplatni'”, ističe Zubof.
Očito je reč o neiskrenom nastojanju elite da spase svet, a da se pri tom suštinski ništa ne promeni, pre svega da se poveća porez na prihode najbogatijih. Nikada nije zaživela ideja o takozvanom Tobinovom (James Tobin) porezu iz 1971. na trgovanje valutama u cilju kažnjavanja kratkoročnih spekulativnih valutnih transakcija. Tomas Piketi, autor poznate knjige “Kapital u 21. veku”, zalaže se za globalni porez na bogatstvo, mada i sam priznaje da je to utopija, jer se o tome nikada neće postići saglasnost.
Bogati nisu spremni da pristanu na reforme koje bi podrile izvore njihvog bogatstva. Maksimalno na šta pristaju jeste da pomognu filantropijom (filantrokapitalizam).
Kao što ističe Aditya Chakrabortty u “Gardijanu”, tri decenije nakon čuvene Reganove maksime, sada je devet najsmešnijih reči u engleskom: “Ja sam pripadnik elite, i tu sam da pomognem” (I’m from the elite and I’m here to help).
Preti li kapitalizmu krah?
U međuvremenu, francuski ministar finansija Bruno Le Mer(le maire) upozorava da bi kapitalizam mogao da propadne ako globalna nejednakost nastavi da raste. On je rekao da bi članice G7 trebalo da razmotre uvođenje zajedničke minimalne korporativne poreske stope i da se uhvate u koštac sa velikom moći multinacionalnih korporacija.
“Kapitalizam se mora ponovo osmisliti ili neće preživeti porast nejednakosti širom sveta. Dodatni rast ne možemo uvek plaćati još većom nejednakošću. Stigli smo do kraja ove logike”, naveo je Le Mer.
Robotizacija i veštačka inteligencija će svakako biti novi izazov za ekonomiju budućnosti, jer će se, prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma do 2025. učešće ljudi u radnoj snazi smanjiti sa 71 na 58 odsto. Oko 75 miliona radnih mesta će biti ukinuto zbog promene u podeli rada između ljudi, mašina i algoritama. Međutim, biće otvoreno 133 miliona novih radnih mesta do čega će dovesti tehnološke promene. Jedan od načina da se čovečanstvo spremno uhvati ukoštac sa ovim izazovima jeste veće ulaganje u obrazovanje, zdravstvo i infrastrukturu.
Kako kaže nobelovac Džozef Štiglic (Joseph Stiglitz), “vođenje računa o drugom nije dobro samo za dušu – već i za biznis”.
