Muhammad Ali se nije plašio boriti za ideale i principe koje je smatrao ispravnim, čak i po cijenu karijere.
„Ja sam najveći; to sam rekao čak i pre nego sam to i postao.“
Muhammad Ali je jedan od najboljih sportista svih vremena. Bokser koji je osvojio srca cele planete. U belom Everlastovom šorcu. Čovek nežnog srca koji se približio svima. U toplom domu, pred malim ekranima, sa osmehom na licu. Neverovatne karizme i intelekta. Duhovit i samouveren. Rob koji je zauvek ostao slobodan. Mi, deca sa svetskog kolodvora, smo mu se divili. Sanjali smo bokserske rukavice, crvene boje. I magiju Alijevog udarca.
Rođen je 17. januara 1942. godine kao Cassius Marcellus Clay Jr., u Louisvilleu, Kentucky, SAD. Ime je promenio 1964. godine, nakon što je prihvatio islam.
Tokom veličanstvene karijere, Ali je imao ukupno 61 profesionalni meč. Od toga je pobedio u 56 nastupa, uz 37 pobeda nokautom. Poražen je samo pet puta. Postao je prvi bokser koji je tri puta bio prvak sveta (1964-1967, 1974-1978, 1978-1979) u superteškoj kategoriji.
„Mrzio sam svaku minutu svoga treninga, ali sam govorio: ‘Ne odustaj! Sada se pati, ali živi ostatak svoga života kao šampion.“
Muhammad Ali je počeo da se bavi boksom, jer mu je ukraden bicikl. Sve je to nalikovalo na Antonia Riccia, junaka Vittoria De Sice u neorealističnom filmu Ladri di biciclette (1948).
‘Uzdrmao sam svijet’
Već od ranih dana je praktikovao netipičan način borbe, sa spuštenim gardom i brzim kretanjem po ringu. Ta je taktika često opisivana kao „letim oko protivnika kao leptir, a bodem kao osa“. To su zapravo njegove reči koje je izjavio pre meča sa Sonnyjem Listonom.
U amaterskom boksu angažman je okončao osvajanjem zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. u poluteškoj kategoriji. Prvi naslov prvaka u profesionalnom boksu osvojio je 1964., kada je pobedio upravo Sonnyja Listona. Imao je samo 22 godine.
„Ja sam kralj sveta, lep sam i loš momak. Uzdrmao sam svet, uzdrmao sam svet, uzdrmao sam svet“, rekao je odmah nakon pobede.
„Ja verujem u islam kao religiju. Verujem u Allaha i mir.“
Neposredno nakon osvajanja titule, Ali je skrenuo pažnju na sebe i javnim prihvatanjem islama. Pod uticajem Nacije islama uzima ime Cassius X, po ugledu na drugog poznatog člana, Malcolm X-a (Malcolm Little, kasnije el-Hajj Malik el-Shabazz, 1925-1965). Nacija islama je bila simbol borbe afričkoameričkog stanovništva SAD-a protiv ropstva i ugnjetavanja. Vođa Nacije islama uskoro daje Cassiusu novo ime – Muhammad Ali.
„Neću da putujem 16 hiljada kilometara da bih pomogao u ubijanju i paljenju drugih ljudi samo da bih pomogao dominaciju belih robovlasnika nad tamnim ljudima širom sveta.“
Muhammad Ali se nije plašio boriti za svoje ideale i principe koje je smatrao ispravnim. Čak i po cenu vlastite karijere.
Sukob s vladom
U martu 1966. godine Muhammad Ali ulazi u sukob s Vladom SAD-a zbog odbijanja da služi vojsku tokom rata u Vijetnamu (1954–1975). Istovremeno, bokserske federacije su mu zabranile sve nastupe, te mu oduzimaju osvojenu titulu. Prekid službene karijere je trajao oko tri godine. Danas mnogi žale zbog tog prekida u karijeri, jer je ostalo pitanje kakav bi još napredak ostvario Ali u bokserskom smislu da nije bilo tog prisilnog odmora.
Ali je ubrzo postao mit i uzor mnogim mladim generacijama. Mnogo godina kasnije, surovost Vijetnamskog rata gledali smo kroz ostvarenja Cimina (The Deer Hunter, 1978), Coppole (Apocalypse Now, 1979), Stonea (Platoon, 1986), Kubricka (Full Metal Jacket, 1987)… Iako samo filmovi, krvarili smo!
„Boks je kada puno belaca gleda dva crnca kako prebijaju jedan drugog.“
Nakon oslobađajuće presude postao je prvi i jedini trostruki šampion sveta u teškoj kategoriji, a dobio je nadimak The Greatest (Najveći). Njegove borbe sa Joeom Frazierom (1944-2011) Fight of the Century (1971) i Thrilla in Manila (1975), kao i The Rumble in the Jungle (1974) sa Georgeom Foremanom ušle su u istoriju. Taj period smatra se zlatnom erom boksa u teškoj kategoriji. Njegova poslednja borba bila je protiv Trevora Berbicka 11. decembra 1981. u Nassau.
Parkinsonova bolest
Nažalost, Ali je vrlo brzo nakon prestanka karijere oboleo od Parkinsonove bolesti (1984.). Nije poznato koliko je dugogodišnje bavljenje boksom i veliki broj primljenih udaraca doprinelo razvoju ove opake bolesti. Međutim, Ali je nastavio da leti. Kao poslednja igra leptira.
Godine 2001. snimljen je biografski film o Muhammad Aliju, Ali, koji je režirao Michael Mann. Alija je igrao Will Smith, a ostvarenje prati život velikog boksera u periodu od 1964. do 1974. godine.
„Priroda njegove životne borbe kao da je deo legende ili nekog mita. Ona ima gotovo religiozni karakter. Njegov je život inspirisao mnoge, posebno obespravljene, bilo u Americi ili, naprimer, u Kongu. Zato je on toliko i važan“, rekao je Mann.
„Šampioni nisu napravljeni u teretani. Šampioni su napravljeni od nečega što je duboko u njima – želje, sna, vizije.“
Devetnaestog jula 1996. godine otvorene su letnje XXVI Olimpijske igre na stadionu Centennial Olympic u Atlanti, uz simfoniju Summon the Heroes. I, dirigentsku palicu čuvenog filmskog kompozitora Johna Williamsa, maestra koji je dao posebnu dimenziju pravim herojima. Našeg detinjstva. Želju, san i viziju. Ideale i besmrtnost. Supermanu, čoveku od čelika i karizmatičnom avanturisti Indiani Jonesu. Magičnom ET-u i sinu mračnog Darth Vadera, Lukeu Skywalkeru.
Tog dana, naš stvarni junak i inspiracija, Muhammad Ali, upalio je olimpijsku baklju. Kao Prometej koji je ukrao vatru iz doma boga Zeusa, te je poklonio ljudima. Ona se nikad ne gasi. Plamen koji traje više od jednog veka. I titra u našim srcima. Iako je njegovo prestalo kucati 3. juna 2016. godine.
Ali je Najveći!
