Novinari, javne ličnosti, bilo ko u nekom smislu zauzima javni prostor a govori o ratnim zločinima, genocidima, etničkim čišćenjima koje je država Srbija počinila tokom ratova devedesetih, najnapadaniji su i najizloženiji negativnim uticajima. Ne samo javno već i privatno.
Njih napada ne samo ratnozločinačka elita, propagandisti ratnih zločina, direktni učesnici i izvoditelji tih radova, već i obični ljudi, koji žive na rubu egzistencije i nemaju, zapravo, nikakve koristi, niti su bili blizu ratnoprofiterskog okvira u kojima se kretala i dalje se kreće srpska politička, obrazovna i kulturna elita.
Ti obični ljudi su i članovi njihovih porodica, kolege, i neretko prijatelji iz različitih sfera privatnog života.
Brutalna mašinerija
Stoga, govoriti o činjenicama rata i odgovornosti opasan je, težak, frustrirajući posao u Srbiji, ali je istovremeno, razume se, veličanstven i, uprkos tome što, ukoliko je dosledan i istrajan, ne pruža gotovo nikakav odgovor u smislu prihvatanja, već isključivo napade i neprijatne reakcije, čini da se jedan takav poduhvat može svrstati u jedino ispravan način bavljenja javnim radom.
Jer, živeti i raditi u zajednici u čije ime je nekolicina zlikovaca počinila, inspirisala i na toj tragediji, smrti, siromašenju i mržnji, debelo profitirala, od egzistencijalnog i finansijskog do prostih privilegija i tog nakaradnog ugleda u društvu, nema zapravo drugi izlaz i ishod od bavljenja upravo time.
Na koji način? Osim obelodanjivanja činjenica o odgovornosti pojedinaca, žrtvama i grozotama koje su počinjene, izvesno je da bi trebalo imati razumevanje za većinu ljudi, koji su direktno bili izloženi smrti, zločinima, teranjem da učestvuju u njima. Plašenjem da će stradati ako ne napadnu, ako se navodno ne brane od onog drugog…
U kom smislu razumevanje? Činjenica je da većina tog siromašnog naroda, koji danas preživljava sa 200 evra mesečno u četveročlanim porodicama, ima potrebu da zločine koje su počinjeni u njegovo ime – negira. Ne prija nikome od njih da ga smatraju odgovornim za genocid. Oni stoga genocid negiraju, ali, čini se, samo zato što su pod strahovitim pritiskom političara zlikovaca neposredne žrtve brutalne medijske propagande.
Pod tom brutalnom medijskom ratnozločinačkom mašinerijom većina građana Srbije identifikuje se sa ideologijom zlikovaca, koji su ih koristili kao topovsko meso, u svom čistom ratnom profiterstvu. Većina političara danas u Srbiji zaradila je svoj prvi milion upravo huškajući običan svet na ratne zločine, da ubijaju i razaraju ljude druge nacionalnosti i vere da bi oni od toga mogli da imaju finansijsku korist.
Povratak zločina kući
Razume se da je čuvanje te „tajne“ bio i ostao njihov prioritetni zadatak za preživljavanje posle rata, posle gubitka svih ratova. Zapravo, dobijanje ratova nikada nije ni bio cilj onih koji ga poveli i izvršili agresiju nad drugim narodima i državama, njima je cilj samo da iz te nesreće izvuku za sebe privilegije i novac.
Da oni pobede, da to zlo sebičnosti i nehumanosti, oholosti i lošeg karaktera opstane i preživi i nakon zločina za koje su direktno odgovorni. Jedino oružje koje su imali i koje i dalje imaju jeste običan čovek, njegov glas, njegovo telo i njegov um. Glas za podršku i biranje na funkcije koje im omogućavaju blizinu javnom novcu, resursima i moći, telo da pogine ili ubije na ratištima, i um koji će medijskom propagandom zaludeti i pomračiti od straha, siromaštva i oživljavanja primarnih životnih krikova uništavanja drugog i mržnje.
Dakle, kako su, tokom ratova, medijima i propagandnim sredstvima zaludeli ljude, uneli im taj strah od drugog, da bukvalno neće preživeti ako ne krenu da ubijaju, činjenica da se i trideset godina nakon početka agresije Srbije nad narodima bivše Jugoslavije, u društvu gotovo ništa nije promenilo, da čak, umesto približavanja istini, prisustvujemo sve većem udaljavanju od činjenica o odgovornosti pojedinaca koji su uzrokovali, najpre tuđu, a odmah potom i najveću nesreću sopstvenog naroda, govori o tome da se zločin vratio kući.
Tako da, danas, dok na prostoru bivše Jugoslavije, tamo gde se vodio rat, za razliku od Srbije, ljudi obnavljaju svoje živote, praštaju, pokušavaju da uspostave normalan život, u Srbiji ratni zločinci, profiteri, različiti idioti vrše agresiju, na sreću, samo nad sopstvenim narodom. Držeći ga u okovima najbrutalnijeg siromaštva, korupcije, ratnozločinačkog obrazovnog i kulturnog programa za toliko generacija unazad ali i unapred, nametnuli su mu preuzimanje odgovornosti.
Vrisak u lice
A, odgovornost možemo da imamo samo mi koji smo privilegovani i koji imamo priliku da saznamo i koji po prirodi i logici stvari moramo uvek da budemo nezadovoljni i frustrirani jer nikada nećemo moći da učinimo dovoljno da kako bi taj osećaj krivice otklonili. Zadatak koji je pred nama, ukoliko smo iskreni i dosledni, dovoljno pametni i osetljivi da preuzmemo tu odgovornost nemoguće je ispuniti.
Život nam mora proći u nesreći i patnji, usled takvog spleta okolnosti koji nas je odredio. Jer, nikada, šta god uradili, to neće biti ni približno dovoljno. Za najveće tragedije neophodan je najveći trud koji nikada neće biti dovoljno velik. To podrazumeva stradanje dokle god vladamo samim sobom.
Stoga, privilegije koje uživamo da nešto više znamo, da razgovaramo i slušamo jedni druge, možda bi trebalo iskoristiti za veće rizike, a to znači izaći iz okvira udobnosti napolje, uzeti megafon u ruke i vrištati tim drugim ljudima, koji su u zabludama, u lice.
I tako sve do eventualnog samospaljivanja.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
