Uzak put uz rijeku vodi do Žarkove pećine. Drvena vrata sam je napravio, da štite od kiše i hladnoće. Jer zime su duge, a kamen hladan.
“Nekad temperature dostižu i do -25 stepeni Celzijusa. Ali može se to izdržat. Nisam nikad bio bolestan”, otkriva Hrgić.
Drveni krevet i mnoštvo deka. To je sve što u pećinu stane.
“Opština nije ništa nudila. Iz Centra za socijalni rad dolazili su kako je poplava bila. Častili su me sa 100 maraka. Prvi put su i došli, i to je bilo sve za tih sedam godina. Nudili su mi da se preselim u jedno selo udaljeno 20 km odavde. Tamo je sve srušeno, gore nego ovdje deset puta”, tvrdi Hrgić.
Kaže idu praznici, ljudi ponešto donesu, pa zna i za slavlje.
“Nemam neke želje, da bih nešto poželio. Tako je. Ja sam to prihvatio i dobro je. Nemam se na što požalit, jedino, teže je ovdje zaspat. Nema TV-a, nema radija. A duge su noći. Ustanem rano ujutro, rovim po kantama. Svega bude. Izbace ljudi iz mesnica. I tako par puta da mi dan prođe”, dodaje on.
Bolje je ovdje nego u stanu, smatra Hrgić. “U stanu je psiho-teror. Tamo neko stalno kuca. Meni ovdje niko ne kuca. Sloboda je najvažnija”.
Društvo mu pravi desetak pasa. Svakodnevno Žarko i za njih pronalazi hranu.
“Kažem za hranu nije problem nikakav. Nikad nisam bio ni gladan ni žedan”.
Život u pećini pored ceste. Bez ikakvih primanja i pomoći Žarkova je svakodnevnica. Nije uvijek bilo tako. 22 godine proveo je u Njemačkoj. Bio je i oženjen. No, o tome ne želi mnogo da priča. Kaže, davno je to bilo.
