Kad majka začuje zvuk ezana, nigdje, sine, u tuđini Bajrama nema. Svaka majka svojoj djeci se nada, a tebe kao ni prošlog Bajrama nema.
Teško je majci tvojoj, dok suze svoje sa lica briše; nije majci nikad teže bilo.
Moja vrata će biti odškrinuta, a kapija uredno pometena i pokošena trava. Neka mi barem miris karanfila po avliji se širi, kad, sine, ti ne možeš doći.
Kome majka baklavu da razvija, kome sarmu i hurmašice da sprema?
Težak je ovaj vakat, moj sine dragi, majka svaku noć suze za tobom lije, zbog tebe se često brine.
Kome majka da širi svoje ruke, zar, sine, ne vidiš moje muke, ove su te moje odhranile ruke?
Zna majka šta znači sabur, zna majka za tvoju bol, neka mi te samo čuva dragi Bog.
Bajram, sine, dođe i prođe, a tebe kući nema.
Hodala je majka od pendžera do pendžera, ali svoga sina za Bajram nije jadna dočekala.
Zna majka da je tuđina i daljina za sve kriva, ali šuti, sine, zahvali se dragom Bogu što je majka još živa.
