Kažeš da mi dolaziš. Da mi pružiš ruku. A nisi je sprao od moje krvi. Niti imaš namjeru da to uradiš. Zato te prezirem. Zato si mi nepoželjan gost. Neću da okrvavim moju ruku. Mojom krvlju na tvojoj ruci. A tebi je to cilj. Da na mojoj čistoj ruci ostane trag. Moje krvi. Sa tvoje krvave ruke. Makar jedan trun. Ti to onda uvečaš da izgleda kao brdo. A tvoje brdo zla onda da izgleda kao trun. Ti od đelata praviš žrtrvu. A od žrtve đelata. Žrtva se onda đelatu izvinjava. A đelat žrtvu ismijava. I tebi je to sve normalno. A meni je to sve ogavno. U tome je bitna razlika između mene i tebe. Ti se ponosiš s onim čega se cijeli svijet stidi. A ja se ponosim što znam razliku između ponosa i stida. Što znam razliku između časti i sramote. Ponosim se što nisam kao ti.
Kažeš da žališ. Što nisam shavtio tvoju iskrenost. A ja to čekam više od jednog vijeka. Čekam tvoju iskrenost. Čekam tvoje poštenje. Ali ne dočekah. Ni jučer ni danas. No, najteže mi je što ni ja zbog toga nisam iskren prema tebi. Jer znam. Ti ne dolaziš radi mene, već radi sebe. Istinu da ti kažem ti dolaziš zbog njih. A i ja te primam zbog njih. Ti očekuješ da te nagrade zato što im pokazuješ da si sposoban da budeš manje loš nego što jesi. A ja očekujem da me me kazne zato što im dokazujem da mogu biti bolji nego što jesam. Eto, isti smo u tom licemjerstvu. Tvoj dolazak meni nije iskreno tvoj. Niti je moj doček tebi iskreno moj. No, iskreno je da ti kažem da nismo iskreni jedan prema drugome. Ja nisam iskren prema tebi zato što mislim da ti nisi iskren prema mene. A ti nisi iskren prema meni zato što misliš da ja nisam iskren prema tebi. U pravu si. Ja nisam iskren prema tebi. Ne zato što te mrzim. Ja mrziti ne znam. Već zato što si ti moja najveća opasnast. Zato što zbog tvoje zloćudnosti ja nisam siguran u svoju budućnost. Ti nećeš da priznaš tvoj grijeh. Nećeš da se pokaješ za zločin genocida protiv mene. Nećeš da obećaš da tako nešto nikad više nećeš ponoviti: da me nećeš progoniti; da me nećeš ubijati; da nećeš silovati moju majku, sestru, kćerku, suprugu…; da nećeš rušiti moje džamije; da mi nećeš zlo činiti. Za uzvrat tvom obećanju da si se napokon uljudio, dobio bi od mene obećanje za oprost. Ovako nema mog obećanja. Nema mog oprosta. Zato što nema tvog pokajanja. Zato što nema tvog obećanja. Da ćeš se promijeniti.
Kažem ti. U tome je razlika između mene i tebe. Ti moraš umanjivati tvoju zloćudnost. A ja moram uvećavati moju dobroćudnost. Pravo da ti kažem umoran sam od toga. Nikad nisam dovoljno dobar. Pa ni onda kad ta moja dobrota nema nikakvog smisla. Ni za njih ni za mene. Ni za tebe. Jer, kao što kažu, dobar i budala su na istoj deredži. Ti se očito ne umaraš. Jer lakše je biti manje loš nego više dobar u svijetu u kojem se više isplati biti loš nego dobar. U kojem se tvoj genocid protiv mene isplatio: prognani se iz svijeta ne vraćaju; ubijeni se iz zemlje ne dižu; silovane žene se iz svog bala ne pomiću. Dok se tvoji ratni zločinci vraćaju kući uz tvoju dobrodošlicu. Ti ne priznaješ tvoj zločin genocida. Ti prkosiš istini i pravdi. Prkosiš savjesti čovječanstva. Ti rezultate svoga genocida protiv mene proglašavaš pobjedom. Za tebe je to najveći nacionalni uspjeh tvog naroda. Genocid protiv mene za tebe ne samo da nije zlo pred kojim ti treba da se stidiš, već je to za tebe tvoj nacionalni ponos. Zato se ti ne umaraš od zahtjeva da budeš malo manje loš… malo manje zločast… za kratko vrijeme… za jedan dan… za jednu posjetu meni… koja ti nije draga, ali je u interesu tvoga zlodjela… a poslije toga opet sve po starom…
Kažeš da si bio ganut dobrotom majki. A negiraš genocid nad njihovim sinovima. Jesi li, Boga ti, ikad razmišljao o majčinom bolu? Majčinom bolu od šest… pet… četiri… tri… dva… njezina sina… o majčinom bolu od jednog njezinog sina? Nisi! Jer, da jesi ne bi prkosio majčinom bolu. Ne bi ismijavao majčinu patnju. Ne bi negirao majčinu žrvu. Jer, da jesi ti bi majke molio da prime tvoje izvinjenje, tvoje kajanje i tvoje obećanje “nikad više”. Umjesto toga majke su se morale tebi izvinjavale zato što te je neko kamenovao na dženazi njihovih sinova. Nikad se tako nešto nije dogodilo kod nas. Nikad niko nije bio kamenovan na dženazi. To nije ličilo na nas. To nismo bili mi. Bošnjaci. Ali mi smo odgovorni zato što si ti prvi i jedini gost kojeg su kamenovali nama nepoznati ljudi na našoj dženazi. Svi ostali visoki gosti ostali su tu u miru s nama dok su gledali kako majke polažu tabute sa kostima svojih sinova. No, umjesto njih bio si ti… u fokusu.
Odjednom, tvoja rana od kamene na tvom licu postade veća rana od genocida na duši mog naroda. Očito, i sam si bio zatečen tolikim izvinjenjima od svih… i onih kojih se tiče i onih kojih se ne tiče tvoje kukanje… i tvoje neočekivano velkodušje. Što se mene tiče, sve teorije zavjere padaju u vodu. Samo jedna istina ostaje: genocid! I samo jedno priznanje preostaje: genocid! Sve drugo je priča za naivne. Bar toliko znam nakon svega… bar sam se toliko izliječio od naivnosti… bar toliko sam zdrave pameti u ovom strašnom ludilu…
Kažeš da imaš veliki strah. Zbog situacije u mojoj zemlji. A što li te je, Bože, strah? Od čega te je strah? Od koga te je strah? Znam! Strah te je od mene zato što sam živ. Zato što me ima. A ti si htio da me nema. Za sva vremena. Sa puškom… sa nožem… sa žicom si me gonio i progonio iz moje kuće… iz moje zemlje… iz moje države. Mrtvog si me u zemlju ugunio. Ali, ja sam ti se odupro. Nisi me uništio. Ja sam živ… i zdrav… hvala Bogu… u pameti… i u duši. To je ono što tebi nije jasno. Kako sam ja ostao živ? Kako se ne bojim tebe? A trebao bih se bojati. A ne da se ti bojiš mene. Ali, eto, ja se tebe ne bojim. Nije me strah. Ja sam sve svoje strahove pokopao. Ja imam samo jedan strah. Od Svevišnjeg Boga. A to je tvoj najveći strah. Moj nestrah od tebe. I tvoj strah od mene… što te gledam iz bliza i iz daleka… što ti ne dam da kažeš i da lažeš… što te ne slušam i ne slijedim… što sam slobodan i ponosan u svojoj vjeri i na svojoj zemlji. To je tvoj najveći strah. Od straha od kojeg mene više nije strah. Jer, ja se više ne bojim moje slobode. Ne bojim se više moga prava na moju zemlju. Na moju državu. Ja nemam više ojkofobiju. I zato je za tebe Bosna, bête noire… zato je za tebe Bošnjak, bête noire… zato je za tebe musliman, bête noire… zato što te se ne boji…
Kažeš da hoćeš dijalog sa mnom. Prihvatam izazov. Bez straha i predrasuda. Ali treba da znaš da je Bosna Princeza sa obrazom.
Treba da imaš na umu da je Bošnjak junak sa ponosoma.
Treba da upamtiš da je musliman miroljubiv insan sa moralom.
Dakle, dijalog može da počne!
Autor: Dr. Mustafa Cerić, reisu-l-ulema emeritus IZ u BiH
